Претпостављало се да ће уз помоћ ВМ-37 војници моћи да гађају непријатеља са дистанце од неколико стотина метара, да ће се помоћу ње укопавати и штити од метака и гелера. А тај минобацач-лопату су могли да користе и у борби прса у прса.
Испоставило се да у стварности није све тако једноставно. ВМ-37 од 1,5 кг био је знатно тежи и дужи од обичне саперске лопате, и зато врло незгодан за употребу.
Altoing (CC BY-SA)
Ни као минобацач ВМ-37 није био добро решење. Фрагментационо дејство мина било је слабо, а домет је био мали тако да је непријатељ узвратном ватром из аутомата и митраљеза могао да отвара ватру на војнике Црвене армије.
Због недостатка нишанских уређаја, минобацач-лопата није био прецизан, а његово сечиво, тј. постоље на коме је стајао, од честе употребе се деформисало. Због тога је ВМ-37 већ у фебруару 1942. повучен из употребе.
У совјетској армији је крајем 1970-их учињен покушај да се рехабилитује идеја о минобацачу-лопати и направљен је модел „Вариант“ („Опција“). Међутим, ни овај пројекат није реализован.