5 невоља које су могле да снађу човека на путевима царске Русије

„А ако Рус попије коју чашу више, никако га нећете моћи натерати да вози на немачки начин, односно кораком или лаким касом. Он ће викати, урлати песме и јурити све док га не савлада сан и узде му саме не испадну из руку“, записао је историчар Михаил Загосин у књизи „Руси почетком осамнаестог века“. Пијаних возача је у Русији одувек било, а пре револуције нису били ништа мање опасни него данас. Мада су брзине биле мале, могућност трагичног исхода била је знатно већа.  

Страдали од кочија или коња  

Тројка у блату, 1889, Павел Ковалевски

Истраживач историје руских путева Владимир Коршунков наводи случај из листа „Вјатска реч“ за 1914. годину: „Учитељице женске школе Колчина и Багајева за празник Свјатки враћале су се у Сарапул. Кочије је вукао један коњ. Колчина је са собом повела трогодишњу ћерку. Код села Пурги путницама је у сусрет наишао караван запрега са вином. Од ударца санке са учитељицама су се преврнуле и пале у јарак, пригњечивши путнице и њиховог кочијаша. А возачи запрега који су их гурнули у јарак наставили су даље као да се ништа није догодило. Колчина се притом угушила, а Багајева је враћена у свест.“

Посебно је било опасно преврнути се у кочијама које су натоварене, јер су сандуци и корпе могли  да пригњече и угуше путнике. Јахачи такође нису били сасвим безбедни – коњ је могао да их збаци из седла, могао је изненада да појури... Ако би човек пао с коња, а остао ногом закачен за узенгију, могао је врло лако да изгуби живот.

Тројка јури, 1884, Павел Ковалевски

Јавно власништво

Ни угледни људи нису били осигурани против превртања кочија и падова. Александра Тјутчева је 1853. године толико журила из Орловшчине у Петербург да спасе звање дворске даме да су јој се кочије преврнуле. „Нашла сам се заједно са својим преврнутим колима у дубоком јарку са контузијом главе...“ – записала је Тјутчева. Несреће на путу могле су задесити и цареве. 1836. године лично Николај I се преврнуо код града Чембар код Пензе. Цар је сломио кључну кост и 17 врста (преко 18 километара!) морао да пређе пешице.

Пут Москва - Кузминки, 1892, Валентин Серов

Руски музеј

Испадање из кола било је уобичајена појава, посебно на низбрдицама и кривинама. Свако спуштање низбрдо, посебно зими, било је ризично. Иља Рјепин је 1863. године путовао из Харкова у Москву. Записао је: „Страшно је спуштати се са високих планина. [...] Дешавало се да смо по голом леду дуго чекали испод брда док водич не доведе помоћ са поштанске станице. [...] Колико је само било случајева и на нашем путу... Јер поред пута је дубок јарак и више пута би се кочија у трку преврнула у њега.“

Пали с моста

Мост крај млина, 1908, Константин Коровин

Тверска галерија слика

У царској Русији реч „мост“ се понекад односила на обичне даске, брвна или чак гране пребачене преко блата или мочварног терена. „Само притке, једва мало истесане“, записао је Николај Блинов о таквим „мостовима“ преко блата 1861. године. Са таквог моста, наравно, не може се пасти, али се кроз њега може пропасти или склизнути у мочвару. А тада се можете опростити од кочија.  

Високи, „прави“ мостови преко река такође су представљали опасност. 1723. године лично Петар I је упозоравао жену Катарину: „Мостови су високи... преко река многи нису чврсти... Боље је да пређеш пешке или у лакој запрези.“ А замислите ако иде читава колона кочија као код спахинице Јелизавете Јањкове 1803. године: „троје теретних кола, три запреге са воловима у пару и кочије са једним коњем, три човека у пратњи и кувар Тарас са два коња, а ми смо путовали у кочијама са осам места и шест коња, колима са шест коња, и лакој запрези са четири коња и једној са три коња“. Овакав караван је већ морао да бира којим мостовима ће прећи, па је путовање трајало знатно дуже.

Воскресенски мост у XVII веке, 1921, Аполлинариј Васњецов

Музеј Москве

Маркиз де Кистин у књизи „Русија 1839. године“ је записао да је видео „велики број ужасних дашчаних мостова, од којих ми је један изгледао напросто опасно“, мостови су „неравни и опасни, јер на њима често недостају најважнији делови“.

У рукама разбојника

Сумњиви људи, 1882, Константин Савицки

Руски музеј

Осим што је њихова конструкција често представљала опасност, мостови у Русији су били места на којима су се скупљали сиротиња и разбојници, јер је ту са сигурношћу морало да прође много људи чак и у слабо насељеним пределима. Осим тога, како пише Владимир Коршунков у тексту „Мостови, разбојници, сиромаси“: „Мостови су се налазили у долинама или јаругама, где се пут сужавао. Најпре се пружао климави прилаз од дасака, посебно опасан у сумрак, а људи који би туда пролазили су хтели - не хтели морали да успоре или изађу из кочија. Тада је разбојницима било лакше да их нападну.“

„Воле путнике намернике и чекају их испод мостова“ – говорило се о разбојницима. Притом се мост у традиционалној култури доживљавао као место где се скупљају зли духови. Сујеверни сељаци и тако су се плашили мостова, а страх ствара најбоље услове за напад. Испод моста су разбојници могли да се скривају, али и да чувају свој плен, а у реку бацају тела оних несрећника који би пружили отпор и тако страдали.  

Чак и у Москви је било разбојника испод мостова. У XVIII веку испод лукова Всехсвјатског моста скупљале су се банде које су оно што би отели пропили у крчмама на самом мосту. Али нису само мостови били стецишта разбојника. Све до средине XIX века готово у сваком шумарку поред пута могла је да се крије разбојничка банда.

Разбојници су били сељаци који су побегли од злих спахија, од војске или од државних намета. Разбојништву су се одавали и војници који су већ савладали војнички позив и често са собом имали украдено оружје. Разбојничке банде су поседовале не само пушке, него и топове са којима су могле да зауставе и покраду трговачке караване. Против разбојника држава је слала војне јединице, а шуме поред путева и око градова крчила. Ипак, власт није успела да изађе на крај са овом врстом преступника.

Туча на путу

Обилаза епархије, 1885, Павле Ковалевски

Третјаковска галерија

Двоје кочија не успева да се мимоиђе на уском путу – то је вечити извор конфликта. За коњске запреге у царској Русији то је био велики проблем. Наиме, многе запреге су имале неколико коња, биле су широке, а на уској сеоској или градској улици било им је тешко да се мимоиђу. Требало је да се неко склони с пута, а то нико није желео. А ако још кочијаш удари бичем туђег коња – у брзини, бесу или пометњи – онда обично дође и до туче.  

Коршуников цитира материјале етнографског бироа о конфликтима на путевима Руског Севера: „Вози се, посебно зими, један сељак, а у сусрет њему други, нико неће да се склони, и онда један или други испадне из санки, или се нешто поломи. Наравно, овај опсује кривца и ошине га, ако га не познаје, бичем, а онај узврати, па онај што је пао ухвати шта стигне: секиру, на пример, и удари противника...“

Знало се ко треба да се склони ако се сретну спахија и сељак, имућни племић и сиромашнији, курирска и поштанска кочија – „млађи“ мора да се склони, а ако га стигне бржа запрега треба да је пропусти да прође. Посебно је компликовано било зими, по мећави, када је пут био окружен наносима снега или читавим зидом од сметова. Сељаци су у том случају најпре морали да прокопају и утабају простор где ће моћи да склоне своје коње и кола, како би господска кочија могла да прође мимо њих.

А шта ако се сретну људи који су отприлике сличног статуса: војници или племићи? Онда почиње надметање чинова, ко је виши по чину, ко дуже служи и ко је старији. Ако се сељаци сретну на уском путу, важило је неписано правило: празна кола пропуштају натоварена, а мањи број људи даје предност већем броју. А када је путовала важна личност, на пример, губернатор по својој губернији, његови кочијаши би већ издалека викали онима који наилазе: „Склањај се!“

Напали их вукови  

Вуди нападају, 1860, Николај Сверчков

Јавно власништво

Осим разбојника, путнике су вребали и гладни вукови. Многе шумске животиње биле су заражене беснилом, тако да је чак и њихов ујед могао човеку да угрози живот и здравље.

Како је још 1653. године записао хирург Пјер де Ламартињен који је посетио руски Север, медведа и вукова је било „тако много да смо стално били у страху... сваког тренутка очекујући напад“. Међутим, у северним шумама, где је било много ирваса и других животиња, вукови нису тако насртали, као у централној Русији, где су њихов плен проредили ловци.

Историчар Владимир Коршунков цитира извештај из 1869. године из Вјатске губерније: вук је изуједао два сељака – Матвеја Шихова и Козму Мухина, „првом је на глави искидао кожу до кости и загризао нос, леву ногу и руку, а другом леви образ, слепоочницу и десну руку“. У почетку су обојица били здрави, али неколико месеци касније Козма Мухин је умро од беснила.

Великим сибирским путем, 1883, Николај Сверчков

Државни музеј уметности Алтајског краја

Вукови су улазили у села и, наравно, нападали путнике. Како би их растерали, кочијаши су палили сламу, за кочије причвршћивали бакље, а путници су носили пиштоље и пушке. Вукови су у неким местима Русије остали проблем све до XX века. Коршунков описује како је Серафим, епископ Дмитровски, средином двадесетих година путовао са кочијашем у време отапања снега код станице Куринка у Московској области. „Коњ, смирен и послушан, одједном је појурио и пропео се, тако да су узде пукле“. Коњ је, наиме, осетио вукове чије очи су већ сијале у тами. „Вукови јуре напред, бацају се на нас. Хоћу да их уплашим, да упалим хартију, јер се плаше ватре. Али шибице су се навлажиле.“ На крају је један вук појурио за кочијама, али су успели да га отерају галамом. Очигледно је да вуци нису били превише гладни и да их није било много, тако да је владика Серафим имао среће. На местима која су удаљена од градова они лове у чопорима и понегде и данас представљају опасност за оне који се крећу пешице и за локалне сељаке.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!