У другој половини XVII века Русија је доживела једну од најсуровијих и најкрвавијих побуна у својој историји. На десетина хиљада козака и сељака дигло се и довело југ земље у стање хаоса и ужаса. Освајали су и пљачкали градове, убијали спахије и вешали царске официре.
На челу побуњеника нашао се донски козак Степан (Стењка) Разин. За једне он је био народни херој и заштитних сиромашних и несрећних, а за друге издајник, разбојник и хуља.
Разин је највероватније рођен 1630. године. Захваљујући личним особинама и срећи која га је пратила до тридесете године је постао један од најугледнијих козачких атамана.
„Изглед му је величанствен, држање племенито, а израз лица поносан; високог је раста, рошавог лица. Поседовао је способност да истовремено улива страх и љубав. Ма шта би наредио, људи су извршавали без приговора и роптања“, овако је о Разину писао холандски путник Јан Стрејс, који је лично познавао атамана.
Царева власт на Дону у том периоду је била врло слаба и козаци су уживали одређену слободу у својој унутрашњој и спољној политици. Ипак, Москва је козаке редовно користила у својим војним походима. У њима је учествовао и Стењка Разин, који се тукао против Турака и Кримских Татара.
За цара се борио и старији Стењкин брат Иван. 1665. године био је у саставу војске царског војводе кнеза Јурија Долгорукова која се борила на територији Пољско-литванске уније.
У једном тренутку Иван је са групом другова одлучио да је истекао рок њихове службе цару. Они су покушали да напусте ратне редове и врате се на Дон, али су ухваћени и погубљени због дезертерства. Степан Разин то није могао да опрости Московском царству.
„Стењка Разин“ Василија Сурикова
Међутим, једна лична увреда није била довољна да се људи побуне против бољара и царске власти. Они који су окруживали Разина имали су сопствене замерке на рачун Москве.
Живот руског сељаштва у другој половини XVII века био је крајње тежак. Сељаци су морали да преживе исцрпљујуће ратове против Швеђана и Пољака, највећу епидемију куге у том веку и глад која је била последица слабог рода. Осим тога, законик (Соборноје уложеније) усвојен 1649. године дефинитивно је сељаке учинио кметовима, чиме су они фактички постали власништво спахија.
У потрази за слободом и бољим животом сељаци су бежали на Дон, где нису морали да страхују да ће бити изручени спахијама. Ипак, ни тамо их нису очекивали изобиље и безбрижан живот. Сву добру земљу међу собом су поделили богаташи, имућни козаци, док су сви остали морали да се прикључе сиромашном козаштву („голутва“).
Зато су онима који су желели бољи живот као избор преостали само пљачка и разбојништво.
„Степан Разин“ Бориса Кустодијева
Обично је Москва гледала кроз прсте козацима ако би повремено изводили краткотрајне пљачкашке походе на територији суседних земаља. Али Разин који се нашао на челу новоформиране банде одлучио је да пљачка све редом, укључујући и цареве поданике.
1667. године кренуо је у поход „због зипуна“ (зипун је врста кафтана), односно „због плена“ на Волгу, где је блокирао важне трговачке путеве. Атаман је нападао трговачке караване, а војницима који су их чували пружао је избор: или да му се придруже или да буду убијени. Начелнике одреда је без одлагања убијао као освету за брата.
Разинова војска је брзо расла, јер су јој се прикључивали сви који су желели брзо да се обогате. Убрзо је са својом флотом од 30 бродова изашао на Каспијско море и почео плански и успешно да пљачка персијску обалу.
Цар Алексеј Михајлович био је ужаснут могућношћу да због тога дође до рата са Персијом. Хитно је преко изасланика обавестио шаха Сулејмана I Сефија да нема никакве везе са овим разбојничким упадима.
Против Разина је упућена персијска флотила коју је овај потпуно уништио у бици код Свињског острва у јулу 1669. године. Према сведочењима, атаман је заробио сина и ћерку персијског војсковође Мамед-хана. Према легенди, Стењка је у пијаном стању Мамед-ханову ћерку удавио у Волги.
Степан Разин баца персијску принцезу у Волгу, гравира из 1681. године
У августу 1669. године Разин се са богатим пленом вратио на Дон, срећно избегавши сукоб са царском војском. Атаман се налазио на врхунцу славе и број његових присталица стално је растао. Прикључивали су му се козаци, одбегли сељаци, па чак и царски војници. Примао их је без разлике.
На пролеће наредне године Стењка је кренуо у нови поход на Волгу. Само што овог пута није кренуо на југ, него на север, према центру руске државе.
Атаманова војска од двадесет хиљада војника заузимала је град по град, чинећи насиље, пљачкајући и масовно убијајући бољаре, официре, чиновнике и богате грађане. Разин је укидао царску власт замењујући је „козачком слободом“.
„Прионите, браћо! Сада се осветите тиранима који су вас досад држали у ропству горем од Турака или безбожника“, говорио је онима који би му се придружили. „Дошао сам да вам пружим слободу и избављење, бићете моја браћа и деца.“
Побуњеници су самоуверено напредовали, заузевши велике градске центре као што су Астрахањ, Царицин (будући Стаљинград, данашњи Волгоград), Саратов и Самара. Неке градове чак нису морали ни да нападају – војници су убијали своје старешине и отварали капије пред атаманом.
Војска Степана Разина заузима Астрахањ, гравира из 17. века
Разин је чак покушао да својој побуни обезбеди легитимност. Радио је на ширењу гласина о томе да се у његовој војсци налазе царев син Алексеј Алексејевич (који је до тада већ био мртав) и прогнани патријарх Никон, који се у то време заправо налазио у Кирило-Белозерском манастиру.
На јесен 1670. године устаници су се приближили Синбирску (касније Симбирск, а данас Уљановск), где су их поразиле снаге војводе Јурија Барјатинског. Рањени атаман је успео да побегне на Дон и да се сакрије са преосталим присталицама у Кагаљницком градићу, где је планирао да обнови своје снаге.
„Окршај војске Степена Разина са царском војском крај реке Алатир“, Николај Самокиш
Козачке старешине које се нису прикључиле побуни у међувремену су схватиле да цар Алексеј Михајлович и њих може да казни због разбојништва и пљачки које је починио Разин. Затим су извршили напад на Разиново уточиште, ухватили атамана и одмах га испоручили Москви.
Стењка је доведен у престоницу, где је претрпео дуга и тешка мучења. 16. јуна 1671. године јавно је погубљен, тако што су му одсечене ноге, руке, а затим глава. Његове изнутрице бачене су псима, а делови тела набодени на копља и постављени сви на видело. Како никоме више не би пало на памет да крене његовим стопама.
„Погубљење Степана Разина“, Сергеј Кирилов
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
