Како су се шишали мушкарци у Русији од старих времена до XIX века?

У народној песми о јунаку Добрињи Никитичу стоји: „Млади  Добриња Никитич имаше жуте локне, а твоја коса, скитнице, виси до рамена!“ Од давнина су мушкарци у Русији обавезно водили рачуна о својој коси и бради.

Фризуре у Русији пре Петра Великог

Неошишана и ненегована коса код мушкарца је указивала на пијаницу или вешца. Нису се шишале само пропалице и људи са дна друштва. А такође су косу престајали да перу и шишају (као и да чешљају браду) они који би пали у немилост код свог кнеза или, пак, цара, како би показали колико су очајни и колико се кају.

Мушкарци су у Старој Русији носили полудугу косу која је покривала потиљак. Затим је постала популарна фризура „у круг“ коју такође називамо „шерпа“, јер би на главу ставили шерпу и секли косу која би остала да вири испод ње.

У XVI веку за време Ивана Грозног од татарских потчињених царевића стигла је мода бријања главе – у дугим ратним походима то је било пожељно из санитарних разлога. Моду је прихватио само највиши друштвени слој. Народ је притом сматрао да је таква фризура „басурманска“, односно непријатељска. Великаши су главу бријали двапут недељно. 

Почетком XVII века појавила се фризура „скопка“, која се после Петра I задржала углавном међу трговцима, пореклом од старовераца. У тој варијанти шишке су се носиле кратко, а коса са стране лица је остајала дуга, при чему је могла да сеже скоро до рамена. У неким општинама старовераца оваква фризура је обавезна и данас као знак припадности староверачкој заједници.

Перике, тупеи, врећице за косу

Када је Петар Велики реформисао руску моду морао је да промени и фризуре. У Европи тог доба носиле су се перике. Али од њих је Русију спасао сам Петар. Он је, наиме, носио полудугу косу и није волео перике. Исту фризуру зато су носили и други виђенији Руси, као и већина официра. Они су пуштали дугу косу, евентуално је покривајући белим пудером и увијајући је код слепоочница у локне.

На пример, Михаил Ломоносов је носио сопствену косу или евентуално перику са фризуром „голубија крила“. Међу мушкарцима су биле веома популарне локне. За увијање косе су још у XVIII веку почеле да се користе папилотне – комади тканине или папира на које се намотавала коса.

Како би се локне учврстиле, коришћени су заслађена вода, пиво, понекад специјалне помаде за косу.

Али многи мушкарци, посебно државни службеници и дворани, носили су ипак перике. Историчарка Вера Бокова каже да су чиновници у XVIII веку бријали главу на ћелаво како би могли лакше да носе перику. Они би ујутро устајали, умивали се, на голу главу стављали перику и носили је током целог дана. Перике су захтевале посебну негу – чишћење, прање, бојење, поправке. Ове услуге су обављали посебни мајстори „куафјори“.

Перике су морале редовно да се пудеришу, а то су могли да науче да раде собари. Пудерисање перике био је последњи чин приликом сређивања угледне особе. Оно се обављало на крају, када је мушкарац већ био обучен. Зато се одећа покривала заштитним мантилом, а лице кожном или папирном купом. Пудерисање се обављало у некој од помоћних просторија. За једну перику био је потребан килограм до килограм и по пудера, који је куафјор или слуга прашио на кицоша, док се пудер разлетао на све стране.

Како напудерисана или помадом намазана перика не би испрљала леђа горњег дела одеће, доњи део косе се смештао у врећицу, која се привезивала за најниже локне или за репић перике или фризуре. За време Катарине Велике у моду су ушли тупеи који су подизали косу високо изнад чела. Притом се коса везивала у један или неколико репова.

Откуд жица у коси?

Паралелно са фризурама у високом друштву развијале су се и фризуре у руској војсци. А оне су биле врло компликоване. За време маршева, војних вежби, реалних борби нико се није бринуо за изглед косе. Али биле су ту и смотре, параде, дежурства, страже, током којих је било потребно имати одговарајућу фризуру.

Филмови о XVIII веку навели су нас да поверујемо да су војници и официри некада носили беле перике. То није тачно. Они би своју косу натопили водом, квасом или премазали помадом од воска, а затим главу посипали кредом или брашном.

Александар Суворов је 1764-1765. лично описао правила ношења косе међу војницима: „У коси од темена на средини треба уплести плетеницу коју треба повезати са вештачком плетеницом. Тупе се не носи. Слепоочнице сређују сви једнако, као што је и до сада у пуку био обичај, у једну велику локну, али рашчешљану и лепо затегнуту. Кад је мраз, прави се шира локна, тако да покрива уши“.

Тако је војници требало да изгледају „у свечаном строју, у црквеном строју, на стражи и у сваком граду када се појављују на улици“, тј. у свим оним приликама када се војници могу видети јавно. Притом се вештачка плетеница причвршћивала помоћу жице! „Вештачку плетеницу дугу као ремен за сабљу чврсто треба привезати за потиљак један палац од краја косе, савијену с доњег и горњег краја“ – тако је компликована била комплетна војничка фризура. Како би се одржавала у реду, војник је увек (!) морао са собом да носи: „Чешаљ за сређивање косе, комад помаде од воска, односно масти за свеће помешане са воском, и четврт фунте пудера са четкицом у врећици“.

Седамдесетих година XVIII века кнез Григориј Потемкин је извршио реформу војске и војнике ослободио заморних фризура. „Увијање косе, пудерисање, плетење плетеница – зар је то војнички посао; они, најзад, немају собаре. А шта ће им локне? Свако мора да се сложи да је корисније прати косту и чешљати је, него у њу трпати пудер, маст, брашно, укоснице и плетенице. Тоалета војника увек треба да буде оваква: чим устанеш, ти си спреман!“ – записао је кнез. Отада се војници опет шишају као некада, у облику „шерпе“, док су перике и локне остале у употреби само код гарде која је углавном обављала свечана дежурства и држала свечану стражу.  

Али, авај, кошмар са перикама и плетеницама се вратио у руску војску за време Павла I, који је желео да сви његови војници и официри изгледао као он, по угледу на Фридриха II Великог.

Проблем је био у томе што је тај изглед 1796. године био страшно застарео, а војска је имала мало фризера (по два у пуку, па и мање). Зато војници уочи смотри и парада готово да нису спавали, пудеришући и мажући косу једни другима. После Павлове смрти ова мода је брзо нестала. Почело је ново доба када су у моду ушли дендији.  

Велика револуција француских фризера

Велика француска револуција променила је фризуре широм Европе. Све масивно и китњасто у том тренутку постало је превазиђено. У моду су ушле лагане, кратке и природне фризуре. Неке од њих су алудирале на догађаје из револуције. На пример, фризура „жртва“ (а-ла-виктим) изгледала је овако: кратко подшишан, готово избријан потиљак (који је остављао голи врат), преостала коса остављена нешто дужа и зачешљана према напред. Ова фризура је подсећала на жртве француског Конвента које су завршиле на губилишту.  

Револуција је у Француској створила сој мушкараца који су пратили моду и себе називали „невероватни“ (инкројабл). Њихова одећа била је екстравагантна у сваком погледу: огромне мараме око врата, уместо штапа – палица налик на грану, а на глави фризура „псеће уши“: дуга коса са стране, али чешљана према напред, уоквирујући лице, док се потиљак шишао кратко.

Русију је све то преплавило када је на власт дошао Александар I. Пре свега, бежећи од ужаса револуције Французи су масовно емигрирали у монархистичку Русију. Међу њима је било много фризера – од почетка XIX века они чак држали монопол када се ради о овом занимању у Русији. Сама реч „куафјор“ била је француског порекла и читава сфера фризерског посла је претрпела снажан француски утицај. Чак и руски мајстори су на својим таблама исписивали „Coiffeur Sidoroff“ или нешто у том стилу.

Када је Наполеон постао цар Француске, у моду је ушао стил ампир са великим бројем алузија на римску империју, коју је Наполеон изузетно ценио. Нове фризуре су носиле имена римских јунака и императора. Фризура „а ла Титус“ имитирала је лик Тита Јунија Брута, јунака Волтерове трагедије „Брут“: лице глатко избријано са уским бакенбардима на образима, који су се називали „фаворити“, а коса кратко подшишана и уковрџана. Слична фризура била је и такозвана „а ла Каракала“, која је имитирала лик руског императора из трећег века. Код обе ове фризуре бакенбарди су били продужетак косе, али носили су се и другачији бакенбарди – дугачки као део браде. Они су се називали „енглески“.

Двадесетих година XIX века многи мушкарци носили су добро нам познате шишке и коврџе које су се правиле помоћу папилотни или код фризера врелим ручним пресама. Све су свему, од средине XIX века мушке фризуре су постале сличне данашњим. А перике, крупни увојци над ушима и пудер за косу међу мушкарцима су изашли из употребе већ у другој деценији XIX века.