По чему је Велики Новгород био јединствен град у Старој Русији?

Североисточно утврђење руске земље, град препун прекоморских трговаца и морнара, Новгород није био налик на друге градове Русије. Традиционално градови су се формирали око једног центра – тврђаве. Док је Новгород настао повезивањем три насеља, у којима су живела различита племена. Управо у односу на ова стара насеља добио је име Новгород.

Новгород 12. века, Аполинариј Васњецов

У XIV и XV веку, у доба свог процвата, Новгород је контролисао земље од Балтичког мора на западу до Уралских планина на истоку и од Белог мора на северу до горњег тока реке Волге на југу и био је у Старој Русији други најмоћнији град после Кијева.

Новгородска тржница

Основа напретка Новгорода, због које је постао Велики, била је трговина. Новгородски мајстори – ткачи и сарачи, јувелири и стаклари, грнчари и ковачи, оружари и бравари – били су познати широм Русије. Преко Балтичког мора Новгород је водио интензивну трговину са Западном Европом. Већ средином XII века у Новгороду се појавио трговачки дом трговаца са острва Готланд – центра трговине на Балтичком мору. До почетка XIII века Новгородци су такође отворили своје представништво на Готланду, саградивши трговачки дом и православну цркву Светог Николаја. Током два наредна века ово представништво је било на врхунцу процвата.  

Прекоморски гости, 1901. Николај Рерих

Крајем XIII века у Новгороду је отворен трговачки дом за ханзеатске трговце. Ханзеатски савез је био највеће удружење трговаца из немачких градова, а имао је само четири страна представништва: у Новгороду, Брижу, Бергену и Лондону, преко којих је штитио своје интересе приликом склапања послова. У Новгороду су се склапали велики трговински послови, при чему су са руске стране могли да их склапају само становници Новгорода, док представницима из других руских земаља то није било дозвољено. 

Страни трговци су у Новгород доносили луксузну робу и материјале потребне за занатску производњу: вина, скупе тканине, драго камење, обојене метале. Из Новгорода у Европу трговци су носили крзно, восак (који је у Европи недостајао за израду свећа), мед, кожу и моржеве кљове.   

Бољарска република

Политичко уређење Новгорода било је јединствено за руске прилике. Новгородским друштвом  управљао је узак круг бољарских породица којима су припадали огромни наследни поседи како око града, тако и у удаљеним северним областима. Сви новгородски бољари били су такви по рођењу и нико ко није припадао породици бољара није могао да стекне овај статус. По томе се Новгород разликовао од остатка Русије, где су бољари били чланови кнежеве дружине, а то је такође био предуслов за новгородску демократију.

Највиши орган власти било је веће, које је бројало најмање 300 бољара из најугледнијих и најбогатијих породица Новгорода. Како бележе немачки извори из XIV века, главна скупштина у Новгороду називала се „300 златних појасева“. Веће се окупљало на тргу испред трговинског дома, а његово сазивање је објављивало чувено новгородско звоно, симбол слободе града. Веће је, иначе, постојало и у другим градовима Старе Русије пре него што је у њима уведена кнежевска власт. Али само у Новгороду је овај облик власти опстао све до XV века, постајући све моћнији.

Стари Велики Новгород, 1901. Аполинариј Васњецов

Веће је бирало и смењивало кнежеве, судило и прописивало законе, објављивало ратове и склапало мир, одређивало порезе и обавезе. Такође се међу члановима већа бирао „посадник“, управитељ града. Он је водио рачуна о томе да кнез испуњава услове договора са градом, управљао је новгородским поседима, одговарао за правни поредак, судство, потписивање дипломатских уговора. Што се тиче новгородског кнеза, он је представљао Новгород пред другим руским земљама и био одговоран за одбрану града.  

Међутим, политички живот Новгородаца није био ограничен на централно веће. Обични Новгородци су учествовали у већима улица и рејона града. Бољари су ова окупљања користили како би стекли подршку за своје интересе и борили се против конкурената.  

Велику слободу је имала и црквена власт у граду. Новгородци су успели да постигну аутономију за свог архиепископа. Од почетка XII века кијевски митрополит је само имао право да на ову дужност постави кандидата кога би предложили Новгородци. Архиепископ је имао свој сопствени војни пук, учествовао је у дипломатским преговорима и постављао печат на међународне споразуме.

Слободан однос према кнежевима

Ограничење права кнежева почело је у Новгороду још за време Јарослава Мудрог, који је пристао на то да новгородски бољари не подлежу кнежевом суду у замену за подршку Новгородаца у борби за Кијев. Новгород после Јарослављеве смрти није добио посебну кнежевску династију, јер је, налазећи се на исходу трговачког пута „од Варјага до Грка“, био врло тесно везан за Кијев. Јарослав Мудри је, када је умро 1054. године, Кијев и Новгород оставио најстаријем сину. Тако да би се отада на новгородском престолу обично нашао представник најјаче кнежевске линије.

Јарослав Мудри, 1941-1942. Николај Рерих

У Новгороду је 1136. године избио устанак и кнез је протеран. Отада су Новгородци сами позивали кнеза и са њим склапали уговор, према којем он није могао да се меша у управљање градом, није могао да смењује висока лица у земљи и није могао да поседује земљу на периферији новгородске територије.

У случају кршења уговора кнез је био протеран из града, а веће је бирало новог кандидата. Овакве смене више пута су озбиљно утицале на живот читаве Старе Русије. На пример, повод за поход Андреја Богољупског на Кијев било је протеривање једног кнеза из Новгорода.

Без обзира на овако слободан однос према кнежевима, сви значајни државници Кијевске Русије, градитељи будуће јединствене руске земље – од Владимира Црвеног Сунашца до Владимира Мономаха – били су кнежеви у Новгороду пре него што би заузели кијевски престо. Симболично је такође то што је прво место на којем је владао Рјурик на позив Руса такође био Новгород.

Најписменији град Старе Русије

Током археолошких ископавања у Новгороду 26. јула 1951. године пронађен је први запис на брезовој кори са текстом који се могао разазнати. Укупно је пронађено преко 1.100 оваквих записа у Новгороду и око стотинак у другим градовима Старе Русије. 

Писмо на брезовој кори №1

Државни историјски музеј

Анализа новгородских записа на брезовој кори омогућила је увид у свакодневицу града и његових становника у периоду од XI до XV века, када је постојала Новгородска република.

Тестови на брезовој кори сведоче о распрострањеној писмености међу становницима града. Новгородци су једни другима писали често, радо и поводом најразличитијих питања, коментаришући кућне и трговачке послове, судске одлуке и обичне градске сплетке. Притом су писмени били и мушкарци и жене.

Записи на брезовој кори су показали да је положај жена у новгородском друштву био прилично повољан за то доба. Оне су самостално водиле послове, склапале новчане уговоре, мужевима слале упутства, могле су саме да се појаве на суду, између осталог, и у вези са финансијским питањима, и уопште су се интензивно бавиле економским пословима.

Међу записима су пронађена и дирљива љубавна признања као што је чувено писмо непознате девојке из XII века: „Три пута сам слала човека код тебе. Какву замерку имаш против мене, па ми не долазиш?“, као и једна од првих забележених руских псовки.

Јунаци Новгорода и његов пад

Посебно политичко уређење и карактер економије у Новгороду створили су специфичне фиктивне и реалне јунаке. За разлику од јунака руских биљина, који време проводе лежећи на пећи и чекајући прилику да бране земљу, новгородски јунак Садко – лепотан, свирач руских гусала и трговац – интензивно ради на стицању богатства и славе. Он успешно насамари морског цара, а када се обогати, куне се да ће откупити сву новгородску робу. У неким верзијама приче у томе чак и успева.

Садко, 1876. Иља Рјепин

Још један нетипичан јунак, овога пута реалан, а не фиктиван, била је предводница новгородског отпора против Москве Марфа Борацка (Марфа Посадница, јер јој је други муж био „посадник“, односно управитељ града). Марфа је потицала из утицајне бољарске породице и имала је велике поседе, како оне које је наследила од породице, тако и оне који су јој остали после смрти првог мужа.

Када је у XV веку велики московски кнез Иван III почео да обједињује руске земље око Москве, Марфа је започела преговоре са великим литванским кнезом о уласку Новгорода у састав Велике литванске кнежевине под условом да се граду обезбеди аутономија.

Сазнавши за ове преговоре, Иван III је Новгородској републици објавио рат. Поразом у овом рату њена историја завршена 1478. године. У знак укидања новгородског већа звоно за његово окупљање однето је у Москву, а утицајни грађани су се нашли под репресијама. Марфини поседи су конфисковани, а она је убрзо умрла.

Одношење звона, Марфа Посадница, 1889. Клавдиј Лебедев

Град који је на почетку руске историје примио Рјурика као свог кнеза и на тај начин положио темеље руске државности показао је да пут јаке централизације и апсолутне кнежевски власти није био једина могућност за руске средњовековне земље. Искуство Новгорода се показало значајним много векова након његовог пада, када се почетком деведесетих година XX века руска државност поново окренула демократским вредностима.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!