Који странци су помогли бољшевицима да победе у Грађанском рату у Русији?

Преко четврт милиона странаца борило се за „светску револуцију“ за време Грађанског рата у Русији. Интернационалне јединице Црвене армије сукобљавале су се са непријатељима совјетске власти на Уралу, у Сибиру и другим деловима земље.

Свој допринос победи бољшевика дали су пољски, немачки, аустријски, румунски, фински, чешки, хрватски и српски добровољци. Али најмногобројнији и најпознатији међу странцима били су Мађари, Летонци и Кинези.

Они су се прославили не само својом храброшћу и одлучношћу на бојном пољу, него и изузетном ефикасношћу и суровошћу током казнених операција.

Мађари

Архивска фотографија

Почетком Грађанског рата у руском заробљеништву нашло се око пола милиона мађарских војника. Совјетска власт им је понудила да ступе у редове Оружаних снага младе републике „како би спасли руску револуцију и са оружјем у рукама почели борбу за ослобађање Мађара, мађарских радника и мађарских сељака“.

Већина је изабрала да остане у логорима и сачека могућност повратка у домовину. Међутим, око шездесет хиљада Мађара се одазвало на позив да се боре против „угњетача радничке класе“.

У Црвеној армији Мађари су спадали међу борбено најспособније војнике. Имали су ратно искуство, били привржени саборцима и непоколебљиви. „Мађари су се борили до последње капи крви“, присећао се црвеноармејац Генадиј Милицин. 

Эрки-Надь Тибор/ФОРТЕПАН (CC BY-SA 3.0)

Одреди некадашњих мађарских хусара равноправно су се борили против прослављене белогардејске козачке коњице. Одбијали су да носе црвеноармејске кошуље и шињеле, радије облачећи сопствене црвене кратке панталоне, плаве хусарске мундире и црвене хусарске беретке.

Мађари су одиграли важну улогу у успостављању совјетске власти у Сибиру, на Уралу и у Поволожју. У марту 1919. године део њих је упућен кући за заштиту управо проглашене Мађарске совјетске републике. Међутим, нису успели да тамо одрже „власт радника и сељака“. У августу република је поражена.

Летонци

Припадници 4. летонског стрељачког пука код Казања

Sputnik

За време Првог светског рата летонске стрељачке јединице биле су међу борбено најспособнијим у руској царској војсци. Током револуционарних дешавања 1917. године већи део њихових бораца прикључио се бољшевицима.

„Против свих испољавања контрареволуције, одакле год долазили, неодложно ћемо иступити свом снагом нашег оружја“, наводило се у резолуцији 6. стрељачког летонског пука. Као екипа за хитне случајеве они су упућивани на најважније фронтове Грађанског рата. 

Црвеноармејски летонски стрелци су 1919. године бранили Петроград (Санкт Петербург) од Северозападне армије Николаја Јуденича и Москву од снага генерала Антона Деникина. Године 1920. су дотукли остатке белогардејаца Петра Врангела на Криму. 

Архивска фотографија

Стрелци су се борили и за успостављање совјетске власти у својој земљи, али у томе нису успели. Шест месеци након њиховог пораза у јануару 1920. године влада Владимира Лењина била је принуђена да призна независност (буржоаске) Летонске Републике.

Летонци су уживали готово неограничено поверење бољшевика и фактички су вршили дужност „преторијанске гарде Кремља“. Била им је поверена заштита кључних стратешких објеката у Москви, као и чување челника државе.

Осим тога, ефикасни и дисциплиновани црвеноармејски летонски стрелци често су учествовали у казненим акцијама и у гушењу антибољшевичких побуна. Захваљујући њиховој суровости у народу се појавила пословица: „Не тражи џелата, него Летонца!“

После Грађанског рата многи некадашњи стрелци заузели су кључне позиције у Оружаним снагама и органима државне безбедности СССР-а. Већина њих је страдала у Великом терору крајем тридесетих година.

Кинези

Први кинески одред у Црвеној армији, 1918.

Sputnik

У Русији је 1917. године живело око двеста хиљаде Кинеза који су обављали тешке послове у индустрији, пољопривреди и грађевинарству. На десетине хиљада њих ступило је у редове Црвене армије.

Неки су се надали да ће тако зарадити комад хлеба, други нису имали ништа против да искористе неред који је владао у Русији како би некажњено пљачкали и отимали. Међутим, већини добровољаца идеологија социјалистичке револуције била је блиска по духу. 

Кинески војници брзо су се прославили као веома дисциплиновани и борбено способни. „Кинез је непоколебљив, ничег се боји. Ако му рођени брат погине у борби, неће ни трепнути... Ако сматра да се бори против непријатеља, тешко том непријатељу. Кинези ће се борити до последњег“, записао у „Сећањима старог црвеноармејца“ совјетски војсковођа Јона Јакир.  

225. кинески интернационални пук под командом Жен Фучена

МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Четрдесет хиљада кинеских војника никад нису деловали као јединствена снага. Одреди од највише 2-3 хиљаде људи борили су се широм земље у саставу већих формација Црвене армије. Кинези су служили и у 25. стрељачкој дивизији легендарног црвеноармејског команданта Василија Чапајева, у прослављеној 1. Коњичкој армији Семјона Буђонија, па чак и у личном обезбеђењу Владимира Лењина.

Једна од најефикаснијих црвеноармејских јединица на Уралу и у Сибиру био је 225. кинески интернационални пук под командом Жен Фучена. После погибије 29. новембра 1918. године командант је посмртно одликован орденом Црвеног знамења, а са његовом удовицом и децом Лењин се лично сусретао. 

Гвоздена дисциплина кинеских војника није се испољавала само у борби. Ефикасност и безусловно покоравање наређењима били су посебно корисни приликом спровођења казнених акција и погубљења. Тамо где би Руси могли да задрхте, Кинези су дејствовали поуздано и мирно.

После Грађанског рата већина Кинеза је отишла у домовину. Са својим ратним искуством, борбеном и идеолошком обученошћу брзо су постали језгро Комунистичке партије Кине. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!