„Утакмица смрти“ за време Другог светског рата у Кијеву: Истина или лаж?

У Кијеву који су окупирали нацисти 9. августа 1942. године одржана је фудбалска утакмица између екипа немачких пилота и бивших играча кијевског „Динама“.

Од совјетских фудбалера тражено је под претњом смрћу да изгубе утакмицу, али су они показали храброст и победили противнике. Ту дрскост су скупо платили.

Управо тако је совјетска пропаганда представљала догађај који је СССР-у назван „утакмицом смрти“. Истина је, међутим, била нешто другачија.

Кадар из играног филма „Трећи пут“

Мосфиљм, 1962./Sputnik

Игра са непријатељем

Непосредно после заузимања главног града совјетске Украјине Немци су на предлог локалних колаборациониста обновили традицију одржавања спортских догађајa уз учешће локалних спортиста. На тај начин желели су да створе привид нормалног живота. Учесници су добијали додатна следовања хране.

Постер фудбалске утакмице између „Старта” и „Флакелфа” на стадиону Зенит у Кијеву 9. августа 1942.

Public domain

Један од фудбалских тимова окупио је у фабрици хлеба бр. 1 њен директор Чех Јосиф Кордич. У овом предузећу радило је неколико бивших играча из „Динама“ (Кијев) и других клубова, а неколицину спортиста су циљано извукли из заробљеничких логора.

„Старт“, како је тим назван, ускоро је почео да бележи сјајне победе над противницима. Тимови немачких железничара, артиљераца и мађарске пешадије нашли су се у лошоj ситуацији изложени нападима.

Кадар из играног филма „Трећи пут“

Мосфиљм, 1962./Sputnik

Совјетски фудбалери победили су 5. августа 1942. године репрезентацију артиљериста, пилота и механичара кијевског аеродрома „Флакелф“ са резултатом 5:1. За 9. август био је планиран реванш који је на крају и назван „утакмицом смрти“.

Судбоносан меч?

„Униформу смо имали као репрезентација СССР-а, црвене мајице и гамашне и беле гаће“, објашњавао је касније Макар Гончаренко. „Приче да смо их припремили специјално за утакмицу са пилотима и артиљеристима, су обичне лажи. Другу опрему просто нисмо имали. Шта је Трусевич (голман) у почетку успео да набави, то смо све време и носили“.

Николаj Трусевич

Public domain

Совјетска верзија догађаја каже да је пред утакмицу у свлачионицу „Старта“ свратио немачки официр и фудбалерима саопштио да рачунају на освету, уколико не изгубе меч. Међутим, овај догађај никада није потврђен неким доказима.

Судија је био извесни обер-лајтнант Вермахта Ервин, али пристрасно суђење у корист немачког тима није регистровано.

Утакмица је прошла у знаку жестоке борбе, а завршена је са резултатом 5:3 у корист „Старта“. Тимови су позирали за заједничку фотографију, а совјетски фудбалери после тога су отишли у свлачионицу да прославе победу.

Кадар из играног филма „Трећи пут“

Мосфиљм, 1962./Sputnik

Хапшења

Кијевски градски комесар Фридрих Рогауш забранио је после ове утакмице сусрете совјетских и немачких тимова на терену. Фудбалери „Старта“ нису били изложени никаквим санцијама. Они су наставили да раде у фабрици хлеба, а 16. августа потукли су до ногу тим службеника државних установа и фабричких радника „Рух“ са резултатом 8:0.

Међутим, већ од 18. августа почела су хапшења играча „Старта“. Хапшени су само „Динамовци“, укључујући и Александра Ткаченка који није учествовао у „утакмици смрти“. Укупно њих десеторица. Бивше фудбалере кијевске „Локомотиве“ нису дирали, или су их пуштали на слободу.

Кадар из играног филма „Трећи пут“

Мосфиљм, 1962./Sputnik

Припадност фудбалском клубу под управом НКВД-а сматрана је главним разлогом за хапшења. Гестапо је веровао да су совјетски фудбалери сарадници органа државне безбедности и да су у Кијеву обављали обавештајне задатке или изводили диверзије и подметали разбијено стакло у брашно које је испоручивано немачким јединицама.

Један од ухапшених Макар Гончаренко касније је говорио: „Излемали смо их од свег срца и пуном паром, 8:0. Било је то 16. августа. Жорка Швецов (организатор ‘Руха’) пожалио се да кршимо режим, водимо лагодан живот, вршимо пропаганду совјетског спорта. Цинкарио нас је, укратко. Немци су проверили на предратним плакатима ко је из ‘Старта’ играо за кијевски ‘Динамо’ и све отерали у логор“.

Макар Гончаренко, учесник „утакмице смрти” на стадиону „Старт”

Михаил Черничкин, Валериј Соловјов/ТАСС

Николај Коротких је стварно био сарадник НКВД-а почетком тридесетих година. Из Гестаповог мучилишта није жив изашао.

Александар Ткаченко је стрељан приликом покушаја бекства. Осморица играча послата су у Сирецки концентрациони логор.

У зиму 1943. године у логору се догодио инцидент у коме је повређен командантов пас. Група затвореника у којој су била тројица фудбалера кажњена је због тога стрељањем.

Четворица играча успели су да побегну када се Црвена армија приближавала, а Павел Комаров протеран је на рад у Немачку. По завршетку ратних дејстава отишао је у Канаду.

Споменик фудбалерима „Динама” стрељаних од стране нациста (вајар И.С. Горовој, 1971.)

Е. Малишевски/ТАСС

Мит

На тај начин од петнаесторице фудбалера који су учествовали у „утакмици смрти“ страдала су четворица, а њихова смрт није имала никаве везе са резултатом сусрета против „Флакелфа“ 9. августа 1942. године. Сви остали играчи успели су да преживе рат.

Уочи утакмице Старт – Флакелф

Архивска фотографија

Легенда о херојском мечу створена је већ 1946. године, а наредних година обогаћивана новим детаљима. О „утакмици смрти“ у СССР-у писане су књиге и снимани филмови.
Настрадали учесници „утакмице смрти“ 1965. године постхумно су одликовани медаљама „За храброст“, а они који су преживели медаљама „За борбене заслуге“. Фудбалер „Старта“ Георгиј Тимофејев и Лав Гундарев нису награђени, јер су за време окупације служили у полицији и после ослобођења Кијева осуђени на десет година логора.

Међутим, још у совјетско време није постојала општа сагласност око херојских тумачења тих догађаја. Тако је мајор КГБ-а Удин 1971. године у извештају председнику Комитета државне безбедности Украјине генерал пуковнику Фјодорчуку писао да су фудбалери у „тешком тренутку за Отаџбину“ остали на окупираној територији и подржали „иницијативу издајника Отаџбине из градске управе“ за формирање фудбалских клубова.

Како је Удин истицао, „све то што је до сада урађено у погледу слављења бивших фудбалера кијевског ‘Динама’ у штампи и филму чини ми се озбиљном грешком“.

Кадар из филма „Меч“

Андреј Маљуков/Биоскоп Рекун, 2012.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!