На лето 1940. године Естонија је постала део СССР-а. Заједно са Естонцима совјетско држављанство добили су и локални Швеђани.
Током много векова они су насељавали западну обалу Естоније и острва Монзундског архипелага. 1940. године било их је седам хиљада.
Јавно власништво
Запад је имао нејасну представу о животу у Совјетском Савезу. Међутим, Стокхолм је врло пажљиво пратио судбину естонских Швеђана чак и након присаједињења балтичких земаља СССР-у.
Совјетска власт је то знала и одлучила је да на примеру мале етничке заједнице покаже западном свету све дивоте живота у социјалистичком рају. Швеђанима су омогућили привилегије какве нису имали у „буржоаској“ Естонији.
У владу Естонске Совјетске Социјалистичке Републике ушла су двојица министара који су говорили шведски, на републичком радију редовно се емитовао програм на шведском, а лист „Sovjet-Estland“ (Совјетска Естонија) на шведском појавио се чак и пре основне верзије на руском.
Власти су међу естонске Швеђане (као, уосталом, и у свим прибаличким републикама) опрезно уводиле совјетски систем привреде. Приватно власништво и слободно тржиште овде су дуго били неприкосновени.
За малу заједницу штампани су школски уџбеници (идеолошки проверени) и одржавани годишњи фестивали народне културе. Москва је чак разматрала идеју да од „престонице“ естонских Швеђана града Хапсалу начини један од главних туристичких центара СССР-а.
Социјалистички рај за Швеђане опстао је сасвим кратко – све док регион нису окупирали Немци на јесен 1941. године.
Estonian Maritime Museum
Само мањи део Швеђана ценио је напоре совјетске власти, прикључио се комунистичкој партији и борио у редовима Црвене армије. Док је већини немачка власт дозволила да емигрирају у земљу свог порекла.