Како су се против бољшевика побуниле њихове најватреније присталице

„Проклет био мрски јарам комуниста! Живели слободно изабрани Совјети!“ – овакве пароле су у марту 1921. године одзвањале на бази совјетске Балтичке флоте у граду Кронштату.

Ту, на острву Котлин, само 30 километара од Петрограда (Санкт Петербург) против бољшевика су се побунили њихови најпоузданији борци, Лењинова преторијанска гарда, „дика и понос руске револуције“ – припадници морнарице.

Незадовољство

Жаришта народног незадовољства у то доба су се појављивала широм Русије. Економски положај обичних људи у земљи разореној Грађанским ратом био је катастрофалан: индустрија је пропала, пољопривреда се нашла у дубокој кризи, што је брзо довело до глади.

Рат је практично био окончан, али совјетска власт је још спроводила сурову политику „ратног комунизма“ са забраном приватне својине и „прерасподелом намирница“, односно насилним одузимањем производа од сељака за потребе државе.

МАММ/МДФ/russiainphoto.ru/

Припадници морнарице, од којих су многи били пореклом са села, добро су знали целокупну ситуацију.

„Знали смо да се наше породице налазе под притиском 'прерасподеле намирница', да их 'прехрамбени одреди' тероришу, да су дотерани до глади и да у будућности не назиру никакво светло, никакву наду да ће бити боље“, присећао се Иван Јермолајев. „Често би у разговорима о ситуацији у земљи избијало незадовољство, а на окупљањима су се могле чути идеје да се треба обратити влади са захтевом да се положај сељаштва олакша, да се 'прерасподела намирница' укине, да се позадински одреди који насилно одузимају намирнице стопирају, а слободна трговина дозволи“.

23. фебруара у Петрограду је почео штрајк радника Фабрике цеви, којима су се брзо прикључили радници из читавог града. На бази Балтичке флоте у Кронштату војници су пажљиво пратили развој догађаја.

Власти су делимично изашле у сусрет захтевима побуњеника, повећавши им следовање намирница. Притом су ухапшени главни активисти, док је осталима запрећено да ће у случају да се нереди наставе бити примењена сила.

Крајем фебруара ситуација у Петроград је почела да се нормализује, док је у Кронштату побуна тек почела да се захуктава.

Побуна

28. фебруара команде бојних бродова „Севастопољ“ и „Петропавловск“ донеле су резолуцију у којој су од бољшевика фактички захтевале да олакшају живот сељака, дајући им право да без ограничења располажу својом земљом и стоком.

Документ је уједно садржао политичке захтеве: одржавање поновних избора за органе народне власти – Совјете, омогућавање слободе говора и штампе анархистима и левичарским социјалистичким партијама, ослобођење свих левичарских политичких затвореника, ограничавање комунистичке пропаганде и смањење броја комуниста у армији.

Резолуција је јавно саопштена 1. марта на Јакорном тргу у Кронштату, где је одржан митинг у којем је учествовало 15 хиљада људи под паролом „Власт Совјетима, а не партијама!“ Наредног дана побуњеници (припадници морнарице, војници тврђаве и део локалних становника) објавили су оснивање Привременог револуционарног комитета на челу са писаром са брода „Петропавловск“ Степаном Петриченком.

Степан Петриченко

Јавно власништво

Локални лист „Известија“ отворено је писао о почетку треће руске револуције (после Фебруарске и Октобарске), о немилосрдној борби против „комесародржавља“ до коначне победе. „Уместо слободног развоја личности, слободног радног живота настало је необично, невиђено ропство“, стајало је на страницама листа о актуелној политичкој ситуацији. 

Захтеви припадника морнарице у Кремљу су третирани као покушај државног удара и сваки облик дијалога је одбачен. Кронштат су опколиле јединице Црвене армије, на тај начин побуњенике одсекавши од становника Петрограда који су их подржавали.

Први јуриш

Бољшевици су покушали што пре да реше проблем Кронштата, док је прилаз граду још био могућ преко леда. Осим тога, побуна је почела да привлачи све више пажње у иностранству.

4. марта власти су захтевале од припадника морнарице „неодложну и безусловну капитулацију“. Након што су ови то одбили, град је бомбардован из ваздуха, а војска је почела да се припрема за јуриш.

„Петропавловск“ и „Севастопољ“, 1921.

Јавно власништво

Командант 7. армије Михаил Тухачевски је на располагању имао преко 17 хиљада војника. Њима се супротставило 13 хиљада припадника морнарице и војника тврђаве, као и две хиљаде наоружаних грађана.

Јуриш 7. марта је доживео потпуни неуспех. Разлог је била исхитрена припрема, недостатак снага и слаб борбени дух војника. Многи црвеноармејци су, наиме, одбијали да се боре против „браће из Кронштата“, а неки су чак прелазили на њихову страну.

Јавно власништво

Други јуриш

Наредни покушај био је брижљивије припремљен. Формација војске достигла је 45 хиљада људи, међу којима је било много поузданих и убеђених комуниста. Снаге које су браниле град достигле су 18 хиљада, јер им се прикључио одређени број војника, као и добровољаца из редова становништва града.

Јавно власништво

Други јуриш је почео 17. марта масовном артиљеријском паљбом. Након тога одреди црвеноармејаца кренули су у напад на утврђења преко леда Финског залива.   

„Био је то вишеспратни низ бетонских блокхауса са уграђеним митраљеским гнездима, заштићених са свих страна електричним кабловима и бодљикавом жицом“, присећала се одбрамбених положаја учесница јуриша Јелисавета Драбкина. „Што смо се више приближавали Кронштату, више је на леду остајало убијених и рањених. На око двеста метара од зида мртви су, покошени митраљезима, лежали у три равна реда, са правилним размацима.“

Црвеноармејци су заузимали једно по једно утврђење. Совјетска авијација је тукла по бојним бродовима „Петропавловск“ и „Севастопољ“, а Тухачевски је наредио да се побуњеници засипају „загушљивим гасовима и отровним средствима“.

МАММ/МДФ/russiainphoto.ru/

На крају се борба преселила на улице Кронштата. Жестоки отпор који су заштитници града пружили омогућио је да осам хиљада побуњених припадника морнарице, војника и локалних становника заједно са руководиоцем Привременог револуционарног комитета Степаном Петриченком побегну у Финску.

До подне 18. марта Црвена армије је потпуно заузела град. У јуришу је погинуло скоро две хиљаде војника Црвене армије, док су бранитељи Кронштата изгубили око три хиљаде људи.

МАММ/МДФ/russiainphoto.ru/

Репресије

Бољшевици нису могли овакву издају да оставе некажњено. Како је у разговору са француским социјалистом Жаком Садулом рекао Лењин, коментаришући ову побуну: „То је Термидор. Али ми нећемо дозволити да нас гиљотинирају. Сами ћемо извести Термидор.“ 

Јавно власништво

Преко две хиљаде побуњеника је стрељано, шест и по хиљада осуђено је на затворску казну. Указом председника Русије Бориса Јељцина од 10. јануара 1994. године сви учесници Кронштатског устанка су посмртно рехабилитовани.

Побуна најпоузданијих бораца и подршка коју су они стекли међу другим војним јединицама шокирали су и уплашили совјетско руководство. Овај догађај је, заједно са масовним устанком у Тамбовској губернији, натерао Лењина да што пре одустане од „ратног комунизма“.

Препоручујемо

Да ли сте знали да су Владимира Лењина чували Кинези?

Већ 21. марта 1921. године „прерасподела намирница“ замењена је порезом у натури, који је био двоструко мањи. Како би оживела привреду, власт је одлучила да привремено одустане од својих принципа и у земљи спроведе ограничени „повратак капитализма“ уз делимичну денационализацију индустрије, увођење слободне трговине, најамног рада и слично.

Такозвану Нову економску политику руководство СССР-а спроводило је све до краја двадесетих година, када су је заменили колективизација и индустријализација. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!