30. децембра 1916. године испод Петровог моста на Малој Невки пронађено је тело Григорија Распућина. Царска породица је у њега имала безгранично поверење: сељак из Тобољске губерније кога су многи сматрали светим умео је да олакша симптоме болести престолонаследника царевића Алексеја, који је патио од хемофилије. Временом је стекао све већи утицај на породицу Николаја II.
О њему су колале разне гласине: једни су говорили да је Распућин немачки шпијун, други су га називали мистиком и хипнотизером. Сви су се слагали у једном: цар и царица су били потпуно под његовом влашћу. А сви његови критичари би одмах били искључени из круга особа од поверења.
Први покушај убиства Распућина догодио се 1914. године. Други, који је био успешан, уследио је две године касније. Кривци нису порицали злочин, а озбиљну казну нису дочекали. Након што се цар одрекао престола случај је затворен. Ко су биле убице?
Последњи од кнежева Јусупових, наследник једне од најугледнијих и најбогатијих породица у Руској Империји, Феликс је у потпуности оправдавао своје име које у преводу са латинског значи „срећник“. Студирао је на Оксфорду, био врло талентован за уметност и волео сцене са прерушавањем. Једном је прерушен у париску певачицу добио ангажман за наступ у ресторану „Акваријум“ и са успехом држао концерте све док није разоткривен. Препознали су га по накиту који је позајмио од своје мајке.
Млади кнез се 1914. године ородио са Романовима, оженивши се сестром Николаја II Ирином. За венчање су од цара добили необичан поклон: дозволу да у позоришту седе у царској ложи.
Схвативши какав утицај Распућин има на царску породицу, Феликс је одлучио да овог човека треба уклонити. Постао је део завере и убиства које се одиграло у његовом дворцу. Поверење које је Распућин гајио према Малом (како је називао Феликса), одиграло је кобну улогу: ништа не сумњајући, Распућин је отишао код њега у госте, где су га очекивали завереници.
После револуције Јусупови су отишли у Лондон, а затим у Париз, где су основали модну кућу IRFE. Феликс је 1928. године објавио мемоаре у којима је описао Распућиново убиство и увек се придржавао само те изложене верзије. Демантујући све спекулације и фантазије на ту тему, он се са клеветницима борио пред судом. Почетком тридесетих година Феликс је успео да изнервира чак и Холивуд: после појављивања филма „Распућин и царица“ у биоскопима, у којем је његова супруга приказана као Распућинова љубавница, натерао је студио MGM да му за клевету исплати 25 хиљада фунти.
Током читавог живота Јусупов је помагао сународницима који су се, као и он, нашли у емиграцији. Давао им је новац, налазио посао, примао на становање, прикупљао средства за руски Црвени крст. Више се никад није вратио у Русију.
Рођак Николаја II одрастао је у породици свог стрица московског генерал-губернатора, великог кнеза Сергеја Александровича. После стричевог убиства Дмитриј Павлович је прешао под царево старање. Као одличан јахач 1912. године велики кнез је предводио тим Руске Империје на Олимпијским играма у Стокхолму. Упркос слабим резултатима – пето екипно место и девето у индивидуалној конкуренцији – велики кнез је дошао на идеју да се организују сверуске олимпијске игре. Прво такмичење овог типа одржано је 1913. године у Кијеву, а годину дана касније у Риги.
Григориј Распућин је сасвим случајно утицао на судбину великог кнеза. Знајући да Дмитриј Павлович има негативан став према Распућину, царица Александра Фјодоровна није дозволила да се кнез вери са њеном ћерком великом кнегињом Олгом.
Када је сазнала за Распућиново убиство, жена Николаја II је била толико бесна да је захтевала да се велики кнез и Феликс одмах ухапсе. Страхујући од народне побуне, цар је рођака хитно послао у Персију. После револуције Дмитриј Павлович је живео у Европи и САД и имао бурну аферу са Коко Шанел. Управо он је велику даму париске моде упознао са парфимером Ернестом Боом, који је створио Chanel №5.
Велики кнез никада није говорио о Распућиновом убиству.
Био је један од лидера монархистичке десничарске организације „Савез руског народа“ и оснивач „Руског народног савеза 'Арханђел Михаило'“, посланик Думе. Име Владимира Пуришкевича било је неодвојиво повезано са скандалима. Он је волео да их прави и умео је да их искористи за своје циљеве. Свако досадно заседање претварало се у политичку лакрдију: из сале би га износили на силу, Пурешкевич би сео на рамена обезбеђења и, прекрстивши руке, „пловио“ напоље.
Али када је почео Први светски рат шале су престале: организовао је санитарни воз и сам је њиме одлазио на фронт ради евакуације рањеника, снабдевања храном и одећом. У новембру 1916. године одржао је говор у којем је изјавио да „читава Русија једнако посматра тај ужас који представља Распућин као неугасиво кандило у царским одајама“. Убрзо му је кнез Феликс Јусупов предложио да се прикључи завереницима.
После револуције бивши посланик је покушао да организује антибољшевички покрет и успео да објави дневник у којем описује Распућиново убиство. У јануару 1920. умро је у Новоросијску од трбушног тифуса.
Управо овај главни лекар Пуришкевичевљевог санитарног воза је еклере намењене Григорију Распућину напунио калијум-цијанидом. Он је, такође, према идеји завереника, требало да утврди смрт. Много тога у околностима овог случаја остало је неразјашњено, јер завереници нису у свим исказима били подударни. Такође постоји верзија према којој Лазоверт није могао да се одлучи на убиство и у колаче није убацио цијанид. То би могло да објасни зашто Распућин након што је појео читав послужавник еклера није осетио никакве последице.
Напустивши Русију, Лазоверт је живео у САД и Паризу и чак објавио своје мемоаре о завери.
Командира чете Лајб-гарде 1. стрељачког пука Његовог Величанства Сергеја Сухотина са Јусуповима је упознала његова прва жена пијанисткиња Ирина Енери. Занимљиво је да су Јусупови били кумови на крштењу њихове ћерке Наталије. Сухотин је у завери требало да изиграва Распућина и у отвореним колима се после убиства провезе у правцу његове куће како би скренуо истрагу, а тек затим покупи тело из дворца на Мојци. Сухотин и Лазоверт су после убиства одвезли тело до реке.
После револуције оптужен је за корупцију и осуђен на затворску казну. Када је ослобођен, помагао је у организацији музеја Лава Толстоја „Јасна пољана“, оженио се по други пут – Толстојевом унуком Софијом. Али убрзо га је задесио мождани удар. Сухотин је успео да отпутује у Париз, где се о њему бринуо Феликс Јусупов. За његову улогу у Распућиновом убиству сазнало се тек после објављивања кнежевих мемоара. Владимир Пуришкевич у својим записима спомиње само извесног „поручника С.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
