„Чудо на Неви“: Како су совјетски пилоти приземљили путнички авион у центар Лењинграда

„Када сам изашао на обалу, нисам могао да верујем својим очима: по Неви је пловио путнички авион. Он није просто пловио: до обале га је вукао мали реморкер“ – присећао се становник Лењинграда Јуриј Тујск. Тог дана он је био очевидац чудесног спасавања путника из авиона који је, чини се, од почетка био осуђен на пропаст.

Ујутро 21. августа Ту-124 полетео је из Талина за Москву. У авиону се налазило 45 путника и 7 чланова посаде. Капетан је био Виктор Мостовој. Убрзо по полетању примећено је да се предњи стајни трап заглавио, а ни покушај да се ручно увуче није успео. Према упутствима у таквим случајевима авион треба да изведе ванредно слетање на аеродрому са којег је узлетео. Али Талин је покрила густа магла и зато су контролори лета авион упутили на лењинградски аеродром Шосејнаја – будуће Пулково. Тамо су се окупила ватрогасна возила и кола хитне помоћи, сва полетања и слетања су отказана.

Приликом принудног слетања требало је поломити покварен стајни трап, па би према плану авион клизио трупом по писти и тако се зауставио. Зато је посада имала задатак да претходно потроши гориво да би се смањио ризик од пожара. Авион се спустио на висину од 500 метара над земљом и почео да кружи над Лењинградом.

Када је авион кренуо у осми круг над градом, отказао је леви мотор. До писте му је остало преко 20 километара. Контролор лета је дао дозволу за директан лет изнад Лењинграда. Током лета авиону је отказао и десни мотор. То се догодило готово изнад Исакијевске цркве.

Мотори су отказали зато што је гориво било потрошено. Али капетан то није могао да зна, јер се по свој прилици покварио сензор, па је кренуо да направи још један круг.

У Лењинграду је 1963. године живело око три и по милиона становника. Рушење авиона на град могло је довести до велике трагедије. Када је пред собом угледао Неву, Мостовој је посади наложио да оде у репни део авиона, а за команде је сместио копилота Василија Чечењева, који је некада служио у морнаричкој авијацији и управљао хидроавионима. Цивилни пилоти у СССР-у нису били обучени за слетање на воду.

Чечењев је поравнао авион с реком, чудом не закачивши Бољшеохтински мост ни реморкер који је туда пролазио вукући брвна, и слетео је две стотине метара од Финског железничког моста.

Приликом слетања на воду посада из неког разлога није уклонила главни стајни трап, што је било нарушавање препорука у таквим ситуацијама. Али, догодило се да је брод брзо склизнуо стајним трапом по воденој површини, високо подигавши предњи део и пљуснуо у воду. Приликом слетања један део стајног трапа је пробио труп и авион је почео постепено да се пуни водом. 

Путнике је спасао споменути реморкер који је туда пролазио. Одвукао је авион до обале, окренуо га и наместио крило тако да дохвата брвна која је вукао. Људи су преко крила и брвана успели да пређу на обалу.

„Поред саме обале налазила су се повезана брвна која је реморкер вукао Невом. За ова брвна био је прикачен авион! Видео сам како из авиона излази дама, тешко јој је да хода по брвнима и прискочио сам јој у помоћ. Питао сам је: Како се осећате? Била је из Естоније и са акцентом ми је одговорила на руском: 'Добро сам... Али чудно је што смо слетели на воду!'“ – присећао се очевидац евакуације Јуриј Колимијец.

Убрзо је на место несреће стигла полиција. Они су територију окружили траком и одузели фото-филмове онима који су фотографисали место слетања. Али неки фотографи су имали више среће и остали непримећени.  

На јесен је ваздухопловна комисија која је обавила истрагу утврдила да је несрећа изазвана „конструктивно-производном“ грешком. На проверу су упућени остали авиони модела Ту-124. На седам њих пронађени су идентични дефекти са завртњима који причвршћују предњи стајни трап. Модел авиона је коришћен све до 1980. године.

Посада несрећног авиона после провере је враћена на летове и предложена за одликовања. Међутим, из непознатих разлога нису их добили.