„Опет ми је онај дебељко Родзјанко написао свакојаке будалаштине на које нећу ћак ни да одговорим" – тако је император Русије Николај Други реаговао на алармантна саопштења председника Државне думе Михаила Родзјанка, који је 11. марта (по старом календару 26. фебруара) 1917. године написао цару да је ситуација у Петрограду критична и да су у престоници нереди.

Родзјанко је преклињао Николаја Другог, који се тада налазио у штабу врховног команданта (у току је био Први светски рат, а император је био врховни командант) да пређе на уставну монархију, да формира владу која ће бити одговорна пред Думом (парламентом) и да на тај начин одобровољи оне који протестују. Цар је био уверен да ће петроградски гарнизон угушити побуну и игнорисао је његове молбе. Гарнизон међутим, није угушио побуну.

Регуларне трупе су прешле на страну бунтовника, а 13. марта (28. фебруара) цар Николај је добио телеграм да је у Петрограду власт потпуно поражена. Царев воз чак није пуштен у престоницу, и 15. (2.) марта под притиском генерала, уверених да император треба да оде у име спасења земље, Николај Други је потписао да се одриче од престола у корист брата Михаила.

„Свуда унаоколо је издаја, и кукавичлук, и обмана!", написао је он у свом дневнику. Михаил се одрекао престола два дана касније, 18. (5.) марта, и тако је окончана владавина династије Романов која је трајала 300 година. Русија после тога није имала цара.

Побуна која је срушила руску монархију почела је 8. марта (23. фебруара) 1917. године, на међународни Дан жена. Почела је од штрајка који су организовале ткаље из фабрика Виборшког рејона Петрограда, да би затим нереди брзо захватили цео град. Како пише историчар Георгиј Катков, аутор књиге „Фебруарска револуција", већ првог дана је на митинге изашло 90.000 људи.

Сведоци догађаја пишу да је револуција почела изненада. „Никоме није падало на памет да би Дан жена могао бити први дан револуције", писао је Лав Троцки, аутор „Историје руске револуције" и један од лидера бољшевика. Катков наглашава да је првобитна главна парола штрајкача била „Дајте хлеба!". Наиме, у Петрограду је било озбиљних проблема са снабдевањем, тако да су се у зиму 1917. године први пут појавили огромни редови за хлеб. Убрзо затим су одјекнули и политички захтеви: „Доле аутократија!".

Нереди су се ширили из дана у дан. Бунтовници су се тукли са полицијом, тако да су власти одлучиле да покрену војску, и 11. марта (26. фебруара) Александар Керенски, члан Државне думе и будући министар, изјавио је: „Револуција је пропала!", очекујући да ће армија брутално растерати побуњенике. Али већ сутрадан је војска масовно почела да прелази на страну побуњеника, а официре који су покушали да се томе успротиве убијали су њихови сопствени војници. Побуна је брзо захватила све пукове у граду, тако да је победа револуције била неизбежна.

У то време је Фебруарска револуција многима деловала као изненађење, али данас, након 100 година, многи научници су уверени да је то био сасвим логичан догађај. Крајем фебруара 1917. године се подударило неколико важних фактора који су до крајњих граница усијали атмосферу у друштву и на крају срушили читаву структуру власти:

„Са подједнаком озбиљношћу се (у престоници) очекују како револуционарни нереди, тако и дворски преврат", реферисано је у јануару 1917. године министру спољних послова. Ауторитет цара Николаја Другог и његове породице је у јавности приказиван као минималан. Државна дума је од цара захтевала увођење уставне монархије и одговорности владе пред народом.

Цар Николај није послушно испуњавао све те захтеве, тако да су његови непријатељи ширили у народу гласине да он није талентован владар, а да се царица, која је иначе била пореклом Немица, бави шпијунажом у корист Немачке. Цар и царица су се повукли из јавног живота.

У марту, чим је пала монархија, у Русији је успостављен чудан систем у коме је власт припадала двема структурама које нису зависиле једна од друге – Привременој влади и Совјетима.

Привремена влада је формирана углавном од бивших парламентараца и у њој су доминирале умерено-либералне снаге. „Привремени" су се залагали за сазивање велике Оснивачке скупштине која би одредила будућност земље и државни поредак, и написала нови Устав. Влада се придржавала патриотских ставова и декларисала се за рат „до коначне победе".

Совјети су били изборни органи који су се формирали „одоздо", у фабрикама и војим јединицама. У њима су највећи утицај имали социјалисти. Централну улогу је играо Петроградски совјет радника и војничких посланика (Петросовјет), који је формиран већ у првим данима револуције и имао је велики утицај у доњим слојевима друштва.

Званично је Привремена влада управљала земљом „усаглашено" са Петросовјетом. Међутим, ове две структуре су често биле у конфликту, тако да је нови лабави систем био осуђен на пропаст. Двовлашће је окончано у јулу 1917. године, када је Привремена влада на челу са Александром Керенским преузела сву власт у своје руке. Та власт Керенског је кратко трајала јер су бољшевици већ 7. новембра (25. октобра) збацили Привремену владу.

Период између Фебруарске и Октобарске револуције био је пун контрадикторности. Рушењем царске власти друштво је добило слободу коју раније није имало. Наиме, дозвољено је регистровање свих политичких партија и прокламована је слобода штампе и окупљања. Са друге стране, земљу је захватио хаос. Привремена влада и њени супарници борили су се за власт, а нико се није бавио уређивањем услова свакодневног живота.

„Пљачке, пуцњава, линчовања и убиства су сада део свакодневице", писао је у својим успоменама питомац поморске академије Николај Реден. „Сва земља се кувала у котлу анархије". Амерички новинар Џон Рид, аутор књиге „Десет дана који су потресли свет" каже: „Грчила се у мукама огромна Русија рађајући нови свет". Рид такође пише о пуцњави на улицама, али уједно и о рађању „новог човека": „У новој Русији сваки човек је добио право гласа, појавиле су се радничке новине, Совјети и синдикати".

„Ми старци, можда нећемо доживети битке предстојеће револуције" – то је још у јануару 1917. године говорио Владимир Лењин, незванични лидер партије бољшевика. Тада се он налазио у емиграцији у Швајцарској и мислио је да неће моћи да учествује у политичкој борби. Међутим, крајем октобра исте године стао је на чело револуције против Привремене владе и Керенског.

Овога пута је подухват бољшевика био успешан. На њихову страну су стали Совјети и армија их је подржала. У ноћи између 7. и 8. новембра (25. и 26. октобра) револуционари су заузели пошту и телеграф, брзо и успешно извели јуриш на Зимски дворац (резиденцију владе). Керенски је побегао из града, а остали министри су ухапшени.

Чим су заузели власт и назвали је „власт Совјета", бољшевици су одмах донели две одлуке: „Декрет о миру" и „Декрет о земљи". Првим декретом је проглашено „хитно успостављање мира без анексија и контрибуција", а други је одузео све поседе од спахија и предао их сељацима, али тако да власник ипак буде држава. Приватно поседовање земље је забрањено.

Даљу судбину Русије требало је да реши свеопшта Оснивачка скупштина, сазвана у јануару 1918. године. Бољшевици међутим, нису имали већину у тој скупштини али су фактички контролисали ситуацију, па су донели другачију одлуку. „Стража је уморна", рекао је посланицима анархиста Анатолиј Железњаков, начелник страже, и тако је са оружјем у рукама ставио тачку на прву и последњу седницу ове скупштине 19. (6.) јануара. Већ сутрадан су бољшевици прогласили распуштање Оснивачке скупштине и држава је остала у њиховим рукама.

Бољшевици 1917. године уопште нису били најмногобројнија партија Русије, а уз то су се придржавали радикалних, крајње левичарских ставова. Историчари наглашавају да је Лењину и његовим присталицама победу донела крајње строга организација и спремност да обећају народу испуњавање жеља „одмах сада", не чекајући победу у рату, сазивање Уставне скупштине, итд. Народ је највише био заинтересован за мир и за земљу, и чим су дошли на власт бољшевици су пре свега осталог изјавили да ће народ добити и мир и земљу.

„Питање склапања мира било је исто што и питање власти. Онај ко то питање реши, ко има конкретан програм, тај ће и управљати Русијом. На крају је тако и било", сматра доктор историјских наука Игор Гребјонкин. По његовом мишљењу, тај контраст са Привременом владом која се „плашила чак и да приђе" решавању глобалних проблема обезбедио је победу бољшевицима.

„Наша партија је у сваком тренутку била спремна да потпуно преузме власт", изјавио је Лењин у јуну 1917. године на Конгресу Совјета. У сали се тада заорио смех јер људи нису много веровали у перспективе бољшевика. Али неколико месеци касније више никоме није било до смеха: бољшевици су заиста у потпуности преузели власт. Коначна победа је била још далеко јер је пред њима био Грађански рат који ће потрајати до 1923. године и однети око 13 милиона људских живота, али ће бољшевици у њему победити. Они су у децембру 1922. године прогласили формирање СССР-а, прве социјалистичке државе на свету. Комунисти ће затим управљати Русијом непуних 70 година.