- На сајту атељеа стоји опис: „Уобичајени распоред дана: руководилац атељеа Јуриј Норштејн удара чврге свима који су лењи и превише самостални, и шаље их у ћошак да се не опусте... У паузама између тих корисних активности цео наш атеље пије за ваше здравље уз одговарајућу закуску. Ако нам остане времена, ми снимамо филм, састајемо се са гледаоцима, колегама и пријатељима, организујемо изложбе, пишемо књиге и не дозвољавамо дрвету домаће анимације да се осуши". А ако разговарамо озбиљно, чиме се данас бави ваш атеље?

- Ми живимо од сопственог рада. Ми треба да зарађујемо новац и сами себе да издржавамо, а не да га камчимо од државе, која је мени потпуно туђа. Ја не желим да мени туђи људи дају новац. Не волим тај појам „тендер", који је данас присутан у целој земљи. У кинематографији је иста прича, а ја у томе не желим да учествујем. Трудимо се да сами опстанемо.

Да бисмо зарадили новац треба нешто да штампамо. И ево, ми штампамо: књиге и постере. Све то захтева даље кретање, а то је већ комерцијала. Пре 30 година нисам могао ни замислити да ћу доћи у ситуацију у којој ћу морати да се бавим трговином. Додуше, наши производи су на високом нивоу. У том смислу ја могу свакоме да погледам у очи, јер ми нисмо истребили укус публике.

- Значи ли то да се појам „чистог стваралаштва" променио?

- Стваралаштво је и пут који човек гради у самом себи. И једини он може претпоставити куда води тај пут. Стваралаштво је спрега његовог рада и простора који га окружује. А у том простору нису само гледаоци. За мене је, на пример, посматрање дрвета такође стваралаштво у коме учествујем заједно са тим дрветом.

Стваралаштво је оно преко чега се човек сједињује са другим људима. То вероватно није тако лако објаснити на основу ликовне уметности или уопште уметности. Лакше је, рецимо, на основу рада на стругу. Стругар је такође стваралац, само уколико он зна да његов рад треба да се сједини са радом неког другог. Замислите: он прави свој део, други радник на стругу прави свој, а трећи, на глодалици, такође прави свој део, и затим се сви ти делови сједињују. Значи у томе није било стваралаштва. Треба да постоји то „божанствено сједињавање". Ето, то је оно што човеку даје тренутке усхићења и душевног мира.

- Постоји ли још увек то „чисто стваралаштво" у свету савремене анимације?

- Вероватно постоји. Ако ништа друго, може се рећи да постоји бар на основу тога што још увек није уништен појам генетске отпорности. Таленат се не може добити за мито. Он се има или нема. То је она сфера у којој је корупција немогућа. Свакако она постоји и у уметности, али њен резултат се одмах види на екрану. У овој области корупција није чак ни у томе што је неко од некога нелегално добио новац, него што је човек у животу почео да поступа у складу са погрешним правилима која је сам себи одредио. Или је себе поставио на место жустрог администратора, а уједно наставља да се бави уметношћу. У том смислу он одмах искриви самога себе и његово стваралаштво се ту завршава – нема га више.

- Ви држите предавања по целом свету. Да ли срећете много обдарених младих људи?

- Обдарених је много. Ако се посматра живот на самим изворима, може се рећи да су сва трогодишња деца невероватно талентована. Сва, без изузетка. Међу њима нема неталентованих. То је зато што су она усхићена животом. Она све откривају први пут. Сваки дан је за њих потпуно нов. Због тога се она плаше да утону у сан, а када се пробуде, онда се пробуде одједном и кажу: „Спреман сам за овај дан!" Затим, временом, то напушта човека.

Обожавам фотографије деце на којима она стоје загрљена – трогодишња и четворогодишња деца. То је право братство. А деца су глумци. Она не лажу, него фантазирају, и то је веома добро. И одрастао човек у том смислу може да фантазира. Тада га појам стваралаштва не напушта.

Обожавам историју, и малу скицу са песником Александром Пушкином. Једном је он дошао код Вјаземског (породица руског песника Петра Вјаземског – прим. „Руска реч") и није затекао одрасле код куће, али је видео њиховог сина како се игра на тепиху. Када су се одрасли Вјаземски вратили, затекли су предивну слику: по поду су четвороношке пузали Пушкин и њихов син, и пљували један другога. Схватате ли? То је могао учинити само велики човек са детињом душом. Ето када то остаје, тј. остаје стваралаштво.

- Вероватно сте имали могућност да отпутујете у иностранство и да тамо радите. Зашто то нисте учинили?

Ја сам тамо туђин, и иностранство ми је туђе. Не бих то могао. То је мит да су они који су отишли пронашли тамо себе. Јесте да су имали могућност да пишу и објављују своја дела, али само они којима се посрећило. А не посрећи се свакоме. И не посрећи се сваком талентованом. Било је, наравно, великих личности као Бродски или Довлатов. Обојица су били изузетни и овде, и тамо. Али они би били пресрећни да живе у овој земљи, а не тамо. Јер шта год да је тамо било, обојица су патили због одсуства простора у коме би могли чути блиске срцу „узвике". То је тешка прича.

- У чему је тајна „Јежићевог" успеха? То у суштини није дечији цртани филм него дубоко филозофско филмско остварење. Али деца га обожавају.

- Деца га нису много обожавала. То је он сада стекао други квалитет. А када се тек појавио родитељи су ме критиковали: „Ви плашите децу". И децу је то плашило, јер они нису ушли у тај начин размишљања. А затим је цртани филм неким својим зрацима нечега несвесног утицао на дечију свест. Ја то знам по својој унуци. Када је имала две и по године она је са великом радошћу гледала тај филм. А када је имала три и по, чим је почињало да буде „страшно" она је одлазила, а затим се враћала када све прође. Додуше, у поређењу са данашњим филмовима страве и ужаса то је права романтика!

Данас се ретко који продуцент брине за изузетан квалитет филма. А под изузетним квалитетом ја не подразумевам „Аватар" или „Викинг", него филм који је прожет размишљањем, саосећањем, састрадањем и познавањем живота, а не 4D триковима. И у том смислу се ја не уклапам у ово време.