Ја сам рођен у Одеси, имао сам 21 годину када сам отишао на фронт. Провео сам 900 дана у окупираном Лењинграду. Два и по месеца након почетка рата фашистичке трупе су ушле на територију Лењинградске области. Немци нису толико нападали колико су стезали обруч око Лењинграда са намером да заузму град помоћу опсаде. Фашистички руководиоци су мислили да ће град пасти пред њихове ноге као презрела воћка. У Лењинграду није било резерви за три године, и ничега није било довољно. Пред рат је у граду живело око 4 милиона становника. Многи су евакуисани, али многи нису стигли да оду.

Наш задатак је био да пробијемо обруч. Најрањивије место где је то вредело учинити био је Невски Пјатачок – мали комад земље на непријатељској страни, на левој обали Неве. Пребацивали смо људе на ту обалу. Био је проблем прићи води. Требало је проћи свега 17 километара, али по тресетном земљишту. Права мочвара. Довољно је било само да се забоде војнички ашов у земљу и да се појави вода. Тешка техника туда није могла да се креће, а морали смо да се пребацимо на гвозденим сплавовима – понтонима. Они су тешки по тону и по. Товарили смо их на возила и некако их пребацивали по неприступачном терену до саме обале покушавајући да све то радимо у тишини како нас нико не би приметио, а у ствари је возило брујало као сирена за узбуну.

Све смо то радили само ноћу. По дневном светлу су Немци гађали понтоне. Али и ноћу је било веома страшно. Немци су са друге стране испаљивали светлеће ракете. Оне су падале полако и шириле некакву мртвачку светлост. Вода је кипела од гелера и куршума. Људи су се пребацивали само на ту страну, а отуд нису слали ни рањенике, ни убијене. Ето шта значи прелазак преко реке.

Орден Црвене Звезде сам добио испред строја исте те 1942. године. Понекад је он добијан за извршавање посебно тешког задатка, а понекад онима који упорно нису одступали под артиљеријском ватром. Иначе, већином се деле такозване јубиларне медаље, поводом четрдесете годишњице, поводом педесете годишњице... Оне су штанцоване и дељене свим учесницима рата. Недавно сам добио такве: „За пробој обруча око Лењинграда" и „За победу у опсади".

Посебно се добијала награда за сваку ослобођену престоницу. После Лењиграда смо ушли у Талин, а одатле преко Белорусије и Украјине у Румунију. Затим је дошла на ред Мађарска и Будимпешта. Тамо су нас се плашили. Мислили су да руски војници пљачкају и убијају.

Мостови су били дигнути у ваздух. Морали смо да форсирамо Дунав и ја сам предложио да се та девојчица пронађе и врати мајци. И нашао сам је. Тај човек је водио бригу још о шесторо деце и није имао чиме да их храни. Преда ме је изашла мршава девојчица сва позеленела, са ранцем на леђима, врло уплашена. Војници су ми се смејали и питали што спасавам костур. Она се целим путем молила и говорила „Боже мој, Боже мој". Када су се тамо састали викали су од среће. Ја сам морао да идем даље, само сам им свирнуо и отишао.

Искрен да будем, награде ме нису много занимале. Мени се свиђало да служим, био сам млад и помало авантуриста. Допадао ми се ризик. Са задовољством сам одлазио у извиђање када су некога слали. Све нас је највише одушевљавало што смо у тој борби ми у првим редовима.

Био сам најмлађи у својој чети. Напунио сам 18 година управо онога дана када су 14. јануара 1945. године све трупе Белоруског фронта кренуле у офанзиву. Сећам се како су грмеле „Каћуше". Тада смо сви живели у земуницама: ископавали смо велику јаму, покривали је дрвима, па затрпавали земљом. Често је на дну била вода и то баш пода мном. Али то није уопште био највећи проблем.

Мој капетан је бринуо о мени, био ми је као отац. Говорио ми је: „Ваља, рат је врло тешка ствар. У рату људи гину и сви смо ми осуђени. Или остану сакати, или доспеју у заробљеништво. Али боље је умрети него бити заробљен. Ти мораш да знаш: ако се бојиш смрти и почнеш да бежиш од ње, она ће те стићи. Због тога смрти треба гледати у очи и можда ће она одступити од тебе".

Ту формулу сам добро запамтио и она ме је спасла. Ушли смо у Источну Пруску, тамо су углавном градови и приватна имања. Нема већих села. Становништво градова из Источне Пруске је било комплетно евакуирано у централну Немачку, а та имања су већ унапред припремљена за одбрану. Она су од камена или цигала, а у доњем делу су пушкарнице и тамо седе немачки војници. Тамо смо наишли на снажну одбрану, било је много рањених и мртвих. Возача је експлозија одбацила далеко и откинула му део стопала. Био је рањен и командир. Ја сам трчао од једног до другог, повезивао им ране и неко време као да нисам био свестан стварности. А када сам дошао себи, видео сам да нема никога, сви су отишли напред и удесно, а на мене се креће ред од 12-15 немачких војника. Пришли су ми већ на 50 метара. Мислио сам да ћу сигурно умрети али да морам некога од њих повести са собом. То је такође важно – не погинути узалуд.

Заузели смо Кенигсбрег. Тамо сам био сам само један дан. Сећам се рова пуног воде, утврђења, куле и разореног града. Све је то било само месец дана пре краја рата. А затим је био сусрет са Американцима на Елби. Ми смо сви били у поцепаним чизмама и неумивени, тако да је руководство одлучило да нас не показује. Само су нас добро нахранили месним нареском. За нас је то био специјалитет. То су нам Американци слали по Закону о зајму и најму. Затим се испоставило да сами они то нису јели. Уместо нас су на тај сусрет отишли војници који су тек пристигли. Они су били чисти и углађени. Завидели смо им, али шта се ту могло.

После Елбе смо се из Берлина враћали кући пешке. Прешли смо 2.340 км. Ходали смо цело лето 1945. године. Немачка села су распоређена близу путева и када идеш путем, као да пролазиш кроз зелени тунел. А тада је било лето и све је цветало. И ми смо кроз тај „тунел" корачали као победници. Поједини већ нису имали коме да се врате и заплакали су када су у свечаној објави чули речи: „Другови, рат је завршен, ми смо победили". Ја сам и даље копао мањи ров, у њему сам спавао и свако јутро сам се будио са мишљу „Где сам ја? Да нисам у заробљеништву?".