Зашто у Русији неће бити револуције?

Јевгениј Левкович

Русија обележава стогодишњицу револуције у којој је свргнута монархија. Дописник „Руске речи" је посетио места на којима су се одиграли најважнији догађаји руске револуције и поразговарао са житељима Санкт Петербурга о њиховом односу према догађајима из 1917. године. Поред осталог, питао их је да ли би учествовали у револуционарном покрету ако би он сада постојао.

„Није ваљда?! Нисам то знао... Али то ништа није чудно. Жене су увек криве за свако зло", каже ми млади чувар на улазу у Комбинат за производњу пређе и конца.

Испоставља се да чувар Коља не зна ни ко је Киров, ни да су управо од његовог комбината пре сто година кренули масовни нереди у Петрограду (стари назив Санкт Петербурга).

Кировски комбинат за производњу пређе и конца.

Раднице Невске фабрике конца (како се тада звао комбинат) изашле су 23. фебруара 1917. године на улице са захтевом да се скрати радни дан, да се повећају плате, отклоне проблеми са снабдевањем Петрограда хлебом и да им се врате кући мужеви који се боре на ратиштима Првог светског рата.

Надзорник фабрике Кајуров писао је у својим успоменама како је саветовао женама да се уздрже од демонстрација, али га оне нису послушале. Митинговале су готово даноноћно. Након неколико дана придружило им се 36.000 радника Путиловске фабрике (сада та фабрика носи име већ поменутог Кирова). Крајем фебруара на улицама Петрограда било је већ 240.000 радника које је подржала већина јединица градског војног гарнизона.

Са старијим руковаоцем машине за намотавање конца, 47-годишњом Нином, поразговарао сам по завршетку радног времена, јер ми нису дозволили да уђем у комбинат.

То је највеће руско предузеће за производњу конца за шивење, плетење и вез (60% конца у целој земљи производе раднице овог комбината), али Нинина плата је само 26.000 рубаља (433 долара).

Ради поређења, пре 1917. године просечна плата радника у Петрограду била је 37,5 царских рубаља (*види БЛОК). Када се преведе на данашњи новац то је 66.448 рубаља (1.109,5 долара), готово три пута више него што добија Нина, с тим што је куповна моћ отприлике иста.

„Да ли сте ви задовољни?", питам је. „Новца никада није довољно, увек би човек хтео више. Али ја немам разлога да се жалим".

Израчунали смо заједно колико новца она месечно троши од своје плате и за шта га троши. Месечна карта за градски превоз је 2.900 рубаља (48,2 долара), а комуналије су 4.500 рубаља (74,8 долара). Син иде у 9. разред и Нина му даје око 10.000 рубаља месечно за ужину, биоскоп, одело и поклоне вршњацима за рођендане (166,33 долара). Отприлике исто толико троши на намирнице за целу породицу. Нинин муж је умро пре неколико година и она живи са мајком, инвалидом друге категорије. Сви ти најминималнији трошкови већ премашују њену плату. „Како онда ви живите?", питам је. „Мама прима пензију и то нам помаже. Понекад позајмим од колега до плате, али није то ништа, излазимо некако на крај".

*Тих година је постојао такозвани златни стандард. Свака рубља је у себи садржала 0,774235 грама злата. Плата петербуршког радника је имала вредност 29,0338125 грама злата. Цена злата у јануару 2017. године износила је 2.288,67 рубаља за један грам. То значи да је у данашњем новцу радник 1917. године добијао 66.448 рубаља.

О револуцији 1917. Нина зна само да је проливено много крви, да је убијен цар, и да „све то није добро", зато што је „проливање крви увек зло". „Мене уопште политика не занима", каже Нина. „Родитељи су ме васпитали у Совјетском Савезу, и у свим животним недаћама они су говорили једно исто: 'Само да рата не буде'. Ја исто то мислим. Погледајте шта се сада дешава у Украјини после њихове револуције. Крв и сиромаштво. Боље је онда нека све буде без промена само да се код нас тако нешто не дешава. Историја тече како тече".

Већина радница некада револуционарно настројеног комбината са којима смо успели да поразговарамо размишља отприлике исто као и старији руковалац Нина. У сваком случају, оне сигурно не планирају да дижу побуну, чак ни против ниских плата.

У фебруару 1917. године неколико хиљада револуционара кретало се дуж Великог сампсонијевског булевара, на чијем крају се налази Сампсонијевски храм, разбијајући све пред собом. Међутим, неким чудом црква је остала поштеђена беса ових гневних људи. После Октобарске револуције храм је претворен у музеј, а улица је понела име Карла Маркса (у близини се налазио Лењинов трг, па је пут између ова два места народ звао од „браде до ћелаве главе"). Сада се све вратило на старо: булевар опет носи своје некадашње име, док је храм враћен Руској православној цркви.

Може да се каже да је револуција почела управо овде. Жене које су радиле у фабрици биле су огорчене због врло лоших радних услова и ниских плата и зато су изашле на улице носећи транспаренте са паролама: „доле цар" и „доле рат". Неколико дана касније придружили су им се радници из Путиловске фабрике и војници из неколико јединица. Један део фабричке зграде и даље користи текстилни комбинат, а у другом делу је отворен један од најскупљих ресторана у Санкт Петербургу, Buddha-Bar, специјализован за азијску кухињу. Чаша просечног шампањца у овом ресторану кошта 1.200 рубаља (односно 20,35 долара).

До 1917. године овај индустријски погон, који се пре тога звао Путиловска фабрика, био је практично једини снабдевач царске војске оклопним возилима и она су коришћена у борбама током Првог светског рата. У фабрици је радило око 36.000 радника. Сви они су 18. фебруара 1917. године ступили у штрајк који је пет дана касније прерастао у протестни скуп великих размера. Дошло је до сукоба са полицијом, а радници су изашли као победници.

Овде је до 1917. године била смештена Државна дума, која је у фебруару те године распуштена од стране групе војника и радника. Члан Думе, десничар и монархиста Василиј Шуљгин, касније је, присећајући се ових догађаја, тврдио да су војници који су упали у зграду украли све сребрне кашике из скупштинског кафеа. Данас се палата користи за заседање представника држава чланица Заједнице независних држава (ЗНД) и Парламентарне скупштине Организације уговора о колективној безбедности (ОДБК). Здање све време чувају службеници Федералне службе заштите (ФСО) Руске Федерације.

У време владавине Александра III Русија није ратовала, а у земљи се одвијала индустријска револуција. Међутим, када је о унутрашњој политици реч, император је владао чврстом руком и спроводио је политичке репресалије. Због тога је 1917. године споменик Александру III, постављен у самом срцу града, на тргу испред данашње Московске железничке станице, постао мета револуционара. После Октобарске револуције на постољу су урезани стихови песме „Страшило" Демјана Бедног. Касније је око споменика подигнут метални кавез, а 1937. године статуа је коначно демонтирана. Споменик се данас налази у складишту Руског музеја и не може ни да се фотографише без посебне дозволе.

У Руској империји, у затвору Трубецког бастиона, који се налази унутар Петропавловске тврђаве, казне су служили политички затвореници, касније и познатији револуционари – наравно, ако су до тада преживели тамничку исхрану која је подразумевала само хлеб и воду и нису били погубљени пре 1917. године. Лењинов старији брат Александар, Лав Троцки и кнез Кропоткин неки су од најпознатијих затвореника. После Октобарске револуције затвор је и даље постојао, само су тада у њему тамновале присталице царског режима.

Ако се живот савремене Русије упореди са ситуацијом уочи револуције, може се сагледати мноштво паралела. Царска Русија је значајна средства трошила за производњу оружја, била је под трговинском блокадом коју су јој увеле Немачка, Аустроугарска и Турска и имала је велику инфлацију (крајем 1916. године цене намирница су у поређењу са предратним периодом биле готово троструко веће). Директор Канцеларије полиције Министарства унутрашњих послова тога доба у извештају о расположењу становништва писао је да је „главни разлог озлојеђености све већа скупоћа".

Однос Петербуржана према револуцији 1917.

Све те аналогије на први поглед дају повода да се садашња ситуација у земљи окарактерише као нестабилна, али обичан народ то демантује. Огромна већина Петербуржана (да будемо прецизнији, преко 90%) са којима смо разговарали на улицама, противи се револуционарном интервенисању у било којој ситуацији, мада многи међу њима нису задовољни својим животом и садашњом влашћу. Једни као разлог противљења револуцији наводе недопустивост крвопролића, а други истичу предности еволуционог развоја, док трећи не виде никакву алтернативу актуелним властима.

Крећем се путем којим су ишли радници-револуционари 1917. године и излазим пред Храм светог Сампсона (Сампсонијевски храм). Први демонстранти су дошли управо на трг испред ове цркве и то су биле већ поменуте жене из фабрике конца и мушкарци из Путиловске фабрике.

Пре 100 година они умало нису демолирали цркву (револуционари су углавном били милитантни атеисти). Храм је тек 1935. године држава узела под своју заштиту као историјски споменик. Сада тај исти храм држава враћа Руској православној цркви, као и многа друга историјска здања која су јој некада припадала. Напустићемо Санкт Петербург тачно уочи званичне предаје кључева. А засада је у цркви само троје људи који се моле и исто толико службеница музеја које кажу да „не знају шта сада да раде" јер ће изгубити посао. Једна од њих по имену Марија прича како су последњи музејски експонати, укључујући и јединствене фотографије на којима су забележени догађаји око Сампсонијевске цркве за време револуције, јуче били однети у складиште и не зна се шта ће даље бити са њима.

Однос Петербуржана према револуцији 1917.

Међутим, чак и Марија која за себе каже да је атеиста, и поред очигледне озлојеђености на државу и цркву, има негативан став према догађајима од пре 100 година. „Моја породица се током револуције поделила. Један деда је био имућан кулак, а други је био надничар. Када је почео грађански рат они су узели оружје и ратовали су на супротним странама, један против другога. Од тада нису били у контакту ни они, ни њихове породице. Шта је у томе добро?"

Унутра Сампсонијевског храма

На питање да ли би Марија узела учешћа у револуцији уколико би се она данас догодила, с тим да се врати на вољени посао коме је посветила преко 20 година, она одговара категорично: „Наравно да не бих. Револуција у Русији је увек крвопролиће, код нас друкчије не бива. Ми смо такав народ. Најпре нешто учинимо, а затим размишљамо. Ни једна идеја није вредна мира, чак и нестабилног који сада имамо".