12 концептуалних аутомобила произведених и заборављених у СССР-у

1/12. „Москвич-Г2“. Тркачки аутомобил познат по обарању рекорда. Његови конструктори били су И. А. Гладиљин и И.И. Окуњев, а произведен је 1956. „Москвич-Г2“ је поставио три совјетска брзинска рекорда у тркама на дуге стазе. Учествовао је 1959. на првенству СССР-а и победио у класи до 2500 cm3. После 1960. није више коришћен на тркама, тако да је отписан крајем 1963. године. Направљена су само два примерка и оба су растављена за резервне делове.

2/12. „Лаура“. Два младића, Дмитриј Парфенов и Генадиј Хаинов, одлучили су јануара 1982. да у малој радионици у предграђу Лењинграда направе сопствени аутомобил. Занимљиво је да – за разлику од већине возила израђених у кућној радиности – у овај ауто није уграђен готово ниједан фабрички део. Двојица ентузијаста чак су и мотор самостално конструисали и ручно га направили. Некадашњи генерални секретар КПСС Михаил Горбачов веома је хвалио овај аутомобил. Возило је било представљено на бројним међународним изложбама, без обзира што никада није ушло у масовну производњу.

3/12. „ЈУНА“. Аутомобил кућне израде који је 1969. конструисао инжењер и ентузијаста Јуриј Алгебраистов, да би га направио тек 1977. Овај ауто био је изузетно цењен и побрао је бројне награде на међународним изложбама. Ипак, није доживео масовну производњу. Саграђена су два примерка од којих је сачуван само један. Вожен је све време, и од 1977. прешао је више од пола милиона километара.

4/12. НАМИ „Охта“. Аутомобил „Охта“ израђен је 1986-1987. у Лењинградској лабораторији за напредне прототипове лаких возила. Произвођач је био Централни институт за истраживање аутомобила (НАМИ). Ово концептуално возило могло је да прими до седам путника: други и трећи ред седишта могли су да се уклоне, а седишта из првог реда окретала су се и за 180°. Задње седиште склапало се у практичан сточић. У то време овакво вишенаменско возило било је чиста научна фантастика, чак и за совјетске аутомобиле. Једини примерак, рестауриран после судара, изложен је у музеју.

5/12. „Истра“. Овај аутомобил једно је од најзанимљивијих достигнућа некад чувеног АЗЛК-а. Развијен је у периоду између 1985. и 1988. у оквиру пројекта „Истра“. Имао је аутоматски мењач, штедљив дизел-мотор и уређај за климатизацију као део стандардне опреме. Међутим, овај пројекат никада није одмакао даље од фазе израде документације. Данас се прототип овог возила налази у напуштеном погону АЗЛК-а.

6/12. „ГАЗ-Аеро“. Настао је 1934. по замисли конструктора Алексеја Никитина, као резултат истраживања под називом „Аеродинамика и аеродинамички дизајн аутомобила“, што је заправо била тема дисертације овог младог инжењера. Каросерија аутомобила била је израђена од дрвеног оквира са металном оплатом. Направљен је само један примерак, а његова судбина је непозната.

7/12. „Победа-Спорт“. Возила ове марке освојила су укупно три првенства СССР-а (1950, 1955. и 1956). То је био први заиста успешан совјетски спортски аутомобил. То и не чуди, пошто га је конструисао инжењер аеронаутике. Овај ауто је занимљив због свог експерименталног дизајна за који је заслужан конструктор авиона, али и зато што представља пример употребе војне технологије у мирнодопске сврхе.

8/12. „Панголина“. Још једно возило настало по принципу „уради сам“. Његов творац је инжењер Александар Кулигин који је такође конструисао и теренско возило са шест точкова, као и концептуални аутомобил – оба за војне потребе. „Панголина“ је произведена 1980. и постигла је велики успех. Заједно са својим конструктором учествовала је на бројним тркама, а била је изложена и на међународној изложби „ЕКСПО 85” у бугарском Пловдиву. Појавила се у неколико совјетских музичких спотова. Данас је део музејске поставке.

9/12. ЗИС-112. Дизајн овог аутомобила је несумњиво авангардан. Израђен у најбољој традицији „аутомобила из снова“, ово је био велики – готово шест метара дугачак – тросед са хладњаком округлог облика и само једним предњим светлом, а маса му је износила две и по тоне. Аутомобил је направљен 1951. и такмичио се у неколико трка, али је 1955. расходован и завршио је на ауто-отпаду.

10/12. „Белка“. Крајем 1940-их Јуриј Долматовски, брат совјетског песника Јевгенија Долматовског, разматрао је предности аутомобила конструисаног по узору на вагон. Његов рад на том пољу довео је до развоја првог совјетског путничког возила вишеструке намене. Нажалост, труд Долматовског је пропао јер није добио подршку од владајућих структура, иако је његово возило добило позитивне критике у иностраним аутомобилским публикацијама. Направљен је само један прототип, али је и он уништен 1954. Седам година касније у САД се појавио „Шевролетов“ модел Corvair Greenbrie, настао по идеји Долматовског.

11/12. ВНИИТЕ ПТ. Још 1950-их совјетски стручњаци су увидели потребу за специјалним такси возилом. Уважавајући њихово мишљење Савет министара СССР-а је 1962. донео указ о развоју миниван возила. Направљен је само један примерак, пошто је процењено да масовна производња неће бити исплатива. Али, ако погледате такси „Нисан“ НВ200, који се користи у Њујорку и Лондону, сигурно ћете уочити сличности са „перспективним таксијем“ (ПТ) Свесавезног научно-истраживачког института за техничку естетику (ВНИИТЭ).

12/12. „ГАЗ-Торпедо“. Ово је био још један концептуални спортски аутомобил у чијем су стварању учествовали совјетски конструктори авиона. У покушају да конструишу ново возило инжењери ваздухопловства израдили су потпуно нову каросерију. Користећи исте материјале који се употребљавају у производњи летелица (дуралуминијум и алуминијум) конструктор А. Смолин је направио каросерију у облику сузе, дужине 6.3 m, ширине 2.07 m, висине 1.2 m и масе 1.100 kg. Нажалост, овај аутомобил није био нарочито брз и зато је остао на нивоу прототипа, али један примерак је сачуван и изложен је у музеју.