Трагом ирваса: куд год да кренем, враћам се Чукотки

Фотограф Кирил Ујутнов рођен је у Москви, где је и одрастао. Током путовања широм Русије заинтересовао се за фотографију и почео је да прави фото-репортаже о свом раду.

1/11. Фотограф Кирил Ујутнов рођен је у Москви, где је и одрастао. Међутим, врло брзо схватио је да живот у граду није за њега. Од своје једанаесте године Кирил је почео да изучава палеонтологију, а касније је учествовао у експедицијама широм Русије. Током ових путовања заинтересовао се за фотографију и почео је да прави фото-репортаже о свом раду.
2/11. Поред учешћа на геолошким експедицијама, Кирил је убрзо почео да одлази на разне фото-експедиције у различите крајеве Русије. Обишао је северну и јужну Јакутију, Чукотку и Магданску област, Приморски крај и Камчатку, Карелију и Колско полуострво, Иркутску област и територију познату као Транс-Бајкал, Северни Кавказ и Крим, северни и субполарни Урал, висораван Путорана и полуострво Тајмир.
3/11. „Обишао сам далеке крајеве руског Севера и свакодневни живот припадника староседелачких народа могао сам да сагледам из сопствене перспективе. Он изгледа сасвим другачије од онога што се приказује на телевизији или објављује у репортажама у часописима.“
4/11. Тренутно постоје две врсте фарми ирваса, објашњава Кирил. Прве су такозване породичне фарме. Воде их људи који су се генерацијама бавили узгојем ових животиња. Стадо је њихово лично власништво и они живе од ирваса.
5/11. Од узгоја ирваса живи велики број малих урођених групација које настањују северне крајеве Русије. Фарме ирваса често чине важан удео економије малих руралних насеља. Ова фотографска прича настала је 2011. године и говори о узгајивачима ирваса у долини реке Бургахчан у Библинском рејону на Чукотки.
6/11. Други тип фарме је онај којим управљају запослени радници. Њихов задатак је да чувају пашњаке и надзиру стадо, што укљујчује и бригу о болесним животињама. Међутим, они са ирвасима не успостављају личну везу као када су чувари уједно и власници.
7/11. Ови унајмљени чувари снимљени су 2013. на свом послу у долини реке Чибагалах у Момском рејону у Јакутији. Пракса запошљавања радника за обављање пољопривредних радова потиче од совјетског система совхоза (државних пољопривредних газдинстава).
8/11. „Нажалост, у совјетско време било је развоја, чувари ирваса били су образовани и добростојећи, а животиње су добијале најбољу могућу негу и пажњу. Међутим, данас су бројне фарме ирваса у тешкој ситуацији“, каже Кирил.
9/11. „Узгајивачима ирваса недостаје основно образовање и знање, и нема их довљно да се успешно старају о великим стадима. Нема довољно људи који би бринули о свим животињама, па је стога стопа смртности ирваса у порасту и њихов број се скоро уопште не повећава. Тежак је то посао и услови рада су тешки. Зараде су мале – наднице се не разликују много од просечне пензије у престоници.“
10/11. „Иако се технологија развија, живот чувара ирваса не само да се не поправља, већ постаје гори. Ситуација је нарочито лоша на фармама ирваса на руском Далеком Истоку, посебно у Јакутији.“
11/11. „Тек понеки туриста или геолог долази до ових далеких области где може да се увери у право стање ствари. Ипак, они немају потребно знање да јавности саопште оно што су видели. Моја жеља је да помоћу фотографије скренем пажњу на проблеме са којима се суочавају узгајивачи ирваса“, објашњава Кирил.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“