Дубоки породични корени: Кримски Татари живе на земљи предака

Семја је имала 21 годину када је депортована са братом и пет сестара. Мајка је умрла на путу. У то време отац се борио на фронту. Тек после десет година успео је да пронађе своју децу.

Семја је имала 21 годину када је депортована са братом и пет сестара. Мајка је умрла на путу. У то време отац се борио на фронту. Тек после десет година успео је да пронађе своју децу.

Ана Довгал
Фотографије које илуструју живот једне татарске породице на Криму.
На почетку Великог отаџбинског рата Севастопољ је био једно од најбоље утврђених места на свету. Крим је од 1941. до 1944. био поприште најжешћих сукоба на Источном фронту, а немачка окупација полуострва завршена је 12. маја 1944. године. Тада је почела депортација Кримских Татара.
Пресељавање Кримских Татара извршено је у мају 1944. године по Стаљиновом наређењу, пошто се сматрало да су током окупације полуострва, у периоду између 1942. и 1943. године, они сарађивали са нацистима. Целокупна татарска популација Крима, која је бројала око 230.000 људи, насилно је евакуисана у Централну Азију. Постоје процене да је том приликом око 100.000 њих помрло.
Осамдесетих година, у доба Перестројке, многе породице почеле су да се враћају на земљу својих предака. Ипак, број Татара на Криму и данас је веома мали у односу на некадашње стање – износи свега 13% од укупног броја становника ове руске републике. Депортацију многи сматрају чином етничког чишћења и татарски активисти траже да се она прогласи актом геноцида.
Стотине татарских села нестало је заувек са мапе Крима. Она која постоје и данас добила су нова имена.
Село Шеих-Асан (данашње Возниково) једно је од неколико татарских насеља на источном Криму. У њему данас живи неколико породица руског, гагауског и татарског порекла.
Осмочлана породица Календаров је најбројнија у Возникову. Глава породице је Семја која има 93 године. Протерана је у Узбекистан 18. маја 1944. године.
Семја је радила тежак посао у руднику. Она и њен супруг Татарин имали су троје деце, и сва су рођена у изгнанству у Узбекистану.
Отишла је у пензију 1971. године. Добила је аутомобил, тепих и 120 рубаља, што је тада била значајна сума.
Семја се са породицом вратила на Крим 1988. године. Старе куће у њеном родном селу више није било, па су купили другу.
Тада је село било добро снабдевено водом и воћњак је богато рађао, као и лубенице, кромпир и парадајз. Крим је тада припадао Украјини, а она је у међувремену прогласила независност. Данас житељи морају да купују воду за све потребе, и готово да је нема довољно за све људе, краве и овце. Башта је запуштена, а воћке су се осушиле.
Током 50 година изгнанства начин живота Татара се променио. Повећан је број образованих, али је запостављен развој њихове културе и језика. Совјетске власти су 1989. званично осудиле депортацију Кримских Татара, што су учиниле и Русија 2014. и Украјина 2015. године. На Криму се 18. маја обележава дан сећања на жртве кримских Татара.