Блистава лепота планина Осетије

Северна Осетија – Аланија је република на руском делу Кавказа која се на западу граничи са Кабардино-Балкарском Републиком, на северу са Ставропољским крајем, на истоку са Чеченском Републиком и Ингушетијом, а на југу са Грузијом.

Високо у планинама налазе се остаци древних градова, рушевине давно заборављених грађевина.

Најпознатија знаменитост у Северној Осетији – Аланији је „град мртвих“ смештен близу села Даргавс. Некропола је настала у периоду од 14. до 18. века и представља сведочанство о јединственим погребним обичајима планинских кавкаских крајева. Тамошње богате породице нису своје преминуле чланове сахрањивале у земљи, јер је у околини није било много. Уместо тога, за своје умрле рођаке градили су посебне гробнице. Овакве мале крипте налазе се на периферији многих осетинских села, али је некропола покрај Даргавса највећа у области.

Односи између Грузије и оближње Јужне Осетије заоштрили су се још крајем осамдесетих година. Напетост је достигла кулминацију 2008. године, када је у Јужној Осетији избио рат, данас познат као „петодневни рат“. Независност Јужне Осетије признале су Руска Федерација и још три државе. Некада је било много места у Северној и Јужној Осетији која су посећивали туристи, али је после оружаних сукоба број посетилаца нагло опао у обема републикама.

Ситуација у Северној Осетији је углавном мирна, али данас тамо одлази мало туриста, јер многи ипак сматрају да ово подручје није безбедно.

Они који су ипак остали у планинама и наставили да живе у складу са осетинским традицијама, не могу да преживе без стоке.

Често и они чије су породице генерацијама живеле у планинама силазе у долине, јер им је живот у планини веома тежак, нарочито зими.

Тренутно у напуштеном здању у Дигорској клисури која се налази у Републици Северна Осетија – Аланија живи само један човек.

Туристи који имају храбрости да посете Северну Осетију уживаће у предивној нетакнутој природи и традиционалном кавкаском гостопримству.

До Чефандзара, краја познатог по пољима прекривеним цвећем и изворима минералне воде, може се стићи једино коњем. Мало је туриста спремно на овакву авантуру, тако да овде у природним лепотама уживају само граничари и пастири.