„Док небо гори и земља се тресе, само желиш да преживиш...“

„У рат сам отишао када сам имао 18 година. У једној борби сам тешко рањен. По повратку из болнице, у мојој јединици нисам никога препознао, сви су били нови. Сви моји ранији саборци су изгинули. У борбама је најважније било сачувати живу главу на раменима. Нико нам није помагао. Оружје [које смо имали] је било лоше, или га чак није ни било. Док небо гори и земља се тресе, само желиш да преживиш“. Ово су речи Владимира Михаиловича Бурцева (лево), припадника јуришног батаљона. / Борис Харитонович Канелских (десно) из 295. артиљеријског дивизиона.

„У рат сам отишао када сам имао 18 година. У једној борби сам тешко рањен. По повратку из болнице, у мојој јединици нисам никога препознао, сви су били нови. Сви моји ранији саборци су изгинули. У борбама је најважније било сачувати живу главу на раменима. Нико нам није помагао. Оружје [које смо имали] је било лоше, или га чак није ни било. Док небо гори и земља се тресе, само желиш да преживиш“. Ово су речи Владимира Михаиловича Бурцева (лево), припадника јуришног батаљона. / Борис Харитонович Канелских (десно) из 295. артиљеријског дивизиона.

Артур Бондар
Фотографије учесника Великог отаџбинског рата и њихова сећања.
Фотограф Артур Бондар већ више од пет година на полароид филмовима снима портрете учесника Великог отаџбинског рата из Русије и Украјине. Серију ових фотографија назвао је „Потписи рата“, јер после сваког снимања Бондар замоли ратне ветеране да му потпишу радове. / Николај Григорјевич Велдер (лево), припадник минобацачке јединице. Василиј Јаковљевич Бардјуков (десно).
Док је село Галине Кондратјевне Бондар (десно), бабе Артура Бондара, било под немачком окупацијом, она је морала да се бави пољопривредним радовима. Њиве је орала помоћу коња и волова. / Марија Васиљевна Улиска (лево) из Прве украјинске флоте.
„За време рата радила сам на комбајну, далеко од линије фронта. Муж и деца су отишли да ратују и нису се вратили“. Антонина Гавриловна Метељова (лево), радница на „домаћем фронту“, како се звала производња за потребе јединица на фронту. / Михаил Владимирович Сердјук (десно), припадник Црноморске флоте.
„Током борбе за Севастопољ, у једном тренутку остао сам без муниције, па сам град ослобађао борећи се даље лопатом“, сећа се Всеволод Родионович Мусијко (лево), припадник Прве украјинске флоте. /Људмила Ивановна Чернова (десно), учесница борби на Севернокавкаском фронту.
„Упркос томе што сам седам пута рањен и што сам доживео контузију, успео сам да остварим све што сам наумио: стигао сам до Берлина и потписао се на згради Рајхстага“, поносан је Василиј Иванович Кохан (лево), пешадинац. / Теодор Григорјевич Дјачјун (десно), украјински партизан.
„Било је тешко. Живели смо у рововима. Хвала Богу, памћење ме не служи најбоље и већ сам скоро све заборавио. Био сам члан посаде 40-милиметарског топа. Током рата оборили смо пет бомбардера“, сећа се Пјотр Антонович Котловој, припадник пука противваздушне одбране. / Марија Јефимовна Шкура и Галина Јефимовна Шкура, раднице на „домаћем фронту“.
„Сећам се како смо тонули пре него што смо напустили подморницу. Нисмо могли да видимо обалу. Сидро није држало. Целога живота се сећам како смо се нашли међу минама у мору“, прича Иван Алексејевич Костин (лево), морнар. Николај Дмитрович Дороњин (десно) из Друге белоруске флоте.
„На почетку је било тешко – једна пушка на два до три војника. Али је совјетска армија била добра, јака. Све је било складно. Наравно, најјасније се сећам Победе. Баш лепо (гледа у тек израђену полароид фотографију). Ово је, чини ми се, моја друга фотографија од рата“, речи су Николаја Остаповича Станишевског (десно). / Игор Гаврилович Кисељ (лево), припадник Друге балтичке флоте.
„Сећам се војника које сам благосиљао пре поласка у рат. Било је тешко“, каже Роман Валеријевич Косовски (лево) из Прве украјинске флоте. / Николај Григорјевич Паско (десно), пешадинац.