Староверци: Живот после вишевековног раскола

Зашто би Света Русија, која је преживела најезде Татара и Пољака и претрпела велика страдања, пристала на грчко учење у доба када је целокупно грчко свештенство било под влашћу турских султана? Они који су овако размишљали постајали су староверци.

Бројни свештеници и лаици једноставно нису могли да схвате зашто се уводе „новотарије”.

Конзервативност и затвореност староверског друштва допринела је очувању њихове вере, обичаја и културе.

Руска православна црква је признала староверце тек 1971. године. Међутим, између њих и осталих православних верника и даље постоје бројне разлике.

Староверци су били прогоњени и у Руској империји и у време совјетске власти.

Староверци су били прогоњени од државних власти, одбацивали су брак и друге црквене свете тајне, почетком 20. века су били покретачка снага руског капитализма, и опстали су до данашњих дана.

Као што је често случај у верским сукобима, било је тешко разумети у чему се заправо разликују супротстављене стране: да ли се треба прекрстити са два или три прста, или се Христово име пише „Исус“ или „Иисус“?

Поделе у Руској православној цркви продубиле су се између 1650. и 1670. године као последица жеље патријарха Никона да литургију усклади са древном византијском традицијом, да боље описмени свештенство, да одбаци дубоко укорењене али сувишне ритуале и поврати важност молитве.

Руски верски покрет познат као староверство настао је у 17. веку. Припадници овог покрета били су приморани да напусте земљу.

Црквена реформа јесте била потребна, али неумољивост са којом ју је Никон спроводио изазвала је раскол.