Руска бака спасава древне занате од заборава

„Овај шешир зове се ’сорока’. Сашила сам га на старински начин, затим сам га украсила везом. Носим га све време, јер спречава главобољу“.

„Овај шешир зове се ’сорока’. Сашила сам га на старински начин, затим сам га украсила везом. Носим га све време, јер спречава главобољу“.

Ања Иванцова
Клавдија Сабљина из малог града Оренбурга настоји да сачува старе вештине.
„Pinterest је веома корисна ствар. Тамо налазим разне ствари. Такође волим ВКонтакте (руска друштвена мрежа, слична Фејсбуку): слушам музику, тражим рецепте, четујем. Имам своју групу која се зове ,Волим свој посао и претварам га у уметностʻ“, каже Клавдија.
Клавдија Сабљина је инжењер. Студије је завршила у Москви, а сада живи у граду Оренбургу удаљеном 1.460 км од престонице. Радила је као универзитетски професор, али се уморила од тог посла и пензионисала се.
„Када видим добре путеве, с поносом кажем да сам грађевински инжењер. Међутим, у Оренбургу избегавам да то говорим, пошто су овде путеви у веома лошем стању“.
Често шета до оближњег села Ростоши где се налази много породичних кућа. „Допада ми се оно што тамо видим, све је тако уредно: лепе куће, уређени дрвореди“.
Ова бака живи по својим правилима: не завиди другима, ради оно што воли и живи за данашњи дан.
„Изгубили смо своје корене. У једном тренутку са тежег пута пређемо на лакши, али ја никада нисам напустила тежи пут. Једнога дана све ће пропасти и шта онда? Наши преци су све осмислили, а ми смо то већ заборавили“.
Клавдија негује традиције предака: шије одећу у стилу оне из 15. века, везе, плете и тка. „Мислим да православна вера није за нас. Некада сам ишла у цркву и на поклоничка путовања, али данас не. Верујем у природу. Сваког јутра молим се богу Сварогу“.
Клавдија каже да се само она држи древних начина израде одеће и текстила. Не познаје никога у Оренбургу ко ради на исти начин.
„Наш град је као свет у малом. Подсећа на башту у коме свака леја представља другу народност. Овде имам пријатеље Белорусе. Прво сам сарађивала са Русима, али они само наручују, а не плаћају. А Белоруси ме веома воле и цене мој рад“.
„У животу се свашта дешава. Умро ми је супруг, касније и ћерка. Она је била веома талентована, али болесна. Дивно је сликала. Тешко је то. Али мора да се живи“. Клавдија верује у судбину и мисли да патња људе чини бољима.
Клавдија живи у двособном стану у предграђу Оренбурга. У средини дневне собе стоји велики дрвени разбој. „Овај разбој је стар више од 100 година. Данас су ти разбоји веома скупи, а ја сам овај купила за једну песму. То је судбина“.