Како живе и раде „копачи злата“ на северу Русије

Радници и не долазе у додир са златом. Све што се дешава у жљебу и током даљег процеса обављају надничарке које долазе са чуваром специјално да изброје „улов“. Радници имају обичај да кажу: „Боље је не дирати злато, мирније човек спава“.

Радници и не долазе у додир са златом. Све што се дешава у жљебу и током даљег процеса обављају надничарке које долазе са чуваром специјално да изброје „улов“. Радници имају обичај да кажу: „Боље је не дирати злато, мирније човек спава“.

Alexey Nikolaev
Тежак је живот људи који раде на вађењу злата. Смена им траје 11 часова, а могу да раде само од маја до октобра. Како се залихе једног налазишта злата примичу крају, тако је и вађење руде све скупље, а живот радника све тежи.
Јакутско насеље „копача злата“ Иникчан појавило се током 1940-их, а сада је напуштено.
Житељи Иникчана су 2008. исељени. Куће се руше, а испод њих се тражи злато.
У једном кубном метру земље може се наћи 80 грама злата. За „дивље“ налазиште је то висок показатељ.
Сва брда око насеља нанета су на синтетичко платно заједно са ступцима бројки. То је гелошка карта којом се служе трагачи за златом.
У овој земљи се могу пронаћи чак и ствари које су остале од некадашњих житеља: зуби, дугмад, новчићи и кључеви. Све се то скупља и евидентира. Екипа „копача злата“ мора да испуни план да би зарада била пристојна, а план је 100 килограма материјала у току сезоне.
Сваке године је злата све мање и све мање ове руде се вади из земље. Највише злата је извађено 2000. године. Уз све то, сам процес вађења злата постаје све скупљи. Први „копачи злата“ су дошли у ове крајеве током 1920-их. Стотине Корејаца и Кинеза из приморја бирали су најтеже локације попут Иникчана.
Најпре се булдожером скида слој земље и пуни контејнер са металним страницама, после чега се шмрковима са камења спира глинасти талог, а он садржи златна зрнца.
Течни талог пролази кроз мрежасто дно, а сав остали садржај доспева у запечаћени жљеб под нагибом. Даље се све ради ручно.
Због климатских услова злато се у Русији вади само пет месеци у току године, тј. од маја до октобра. Дан је подељен у две смене. Једна смена траје 11 часова.
Злато добијено на овај начин чисти се од примеса олова, сребра, живе и бакра, након чега се излива у полуге са ознаком масе и финоће.
Тек после свих тих процедура злато се шаље златарско-јувелирским фирмама, банкама и произвођачима високотехнолошке робе, или у државни трезор.
Највећа налазишта злата у Русији се налазе углавном на истоку. Златом обилују Хабаровска област, Краснојарски крај и Иркутска област. Велике резерве злата постоје и на подручју Уралских планина које деле европски део Русије од азијског.
У Русији је, као и у СССР-у од 1954. године, дозвољено вађење злата само у оквиру одговарајућег индустријског сектора, и тиме се могу бавити само велике компаније које су потписале уговор са државом. У протеклих неколико година у парламенту су изношене идеје да се вађење злата дозволи и приватницима, али оне засада нису реализоване.