Суочавање са „авганистанским“ и „чеченским“ синдромом

Појаву да се људска психа бори са последицама рата и после његовог окончања психолози зову пост-трауматски стресни поремећај. Неки једноставно кажу да је овде реч о „авганистанском“ или „чеченском“ синдрому.

Клиничка слика овог синдрома подразумева низ психопатолошких искустава, при чему мозак покушава да избрише сећање на прошле стресогене догађаје, што особу која пати од овог поремећаја држи у стању анксиозности месецима, понекад и годинама.

Ова фото-галерија говори о ратним искуствима руских војника и њиховој каснијој адаптацији на живот у миру.

Владимир Кравченко

Учесник ратау Авганистану (провинција Газни)од 1985 до 1987. године

Фотографија: Артјом Процјук

Били смо у тенку када смо наишли на мину која је експлодирала. Купола је одлетела око шест метара увис. Нишанџија је лежао на дну возила, а ја сам био прикљештен остацима куполе. Неким чудом, сви смо преживели.

По повратку кући почео сам да пијем вотку. Десет година сам се опијао.

Да ми није било породице и новог посла, не бих се извукао. Они су ми помогли да не потонем на дно.

Дмитриј Дагас

Учесник ратау Авганистану (провинције Баглам и Пањшир)од 1983. до 1985. године

Фотографија: Артјом Процјук

Још чувам својеврсни ратни трофеј, пасош „духа“ који се спремао да пуца на мене [совјетски војници муџахедине су звали „духови“ пошто често нису могли да их виде приликом напада]. На срећу, све се добро завршило, био сам бржи од њега.

После рата, провео сам пет месеци у болници због последица контузије и потреса мозга. Поред тога, ампутирана ми је нога, почео сам да муцам и да неконтролисано трепћем. Јављали су се и фантомски болови у нози које више није било, а касније, када сам добио лоше подешену протезу, појавио се и реалан бол. Тражио сам разумевање од околине, али убрзо сам схватио да ни у ком погледу не могу да се ослоним на људе који су ме окруживали.

Мучило ме је осећање празнине, па сам почео да пијем. Међутим, један пријатељ ме је одвео на камповање. Три недеље проведене на свежем ваздуху и женско друштво учинили су чудо. После тога, решио сам да упишем уметничку школу и започнем нови живот. Верујем да су пријатељи и уметност сачували оно људско у мени.

Олег Рјабиков

Учесник рата у Чеченији (Грозни) током 1995. године

Фотографија: Артјом Процјук

Приликом операције „чишћења“ наоружаних побуњеника у Грозном током зиме 1995. године грешком смо се нашли под ватром наших јединица. Морали смо да се повучемо, па је акција окончана неуспехом. Ипак, срећа у несрећи је било то што нисмо имали погинулих нити рањених.

Када сам скинуо униформу и вратио се кући, испоставило се да никога није брига. Људи су живели уобичајено. Рат у Чеченији није их нимало занимао, баш као ни страхоте које смо тамо преживели. Једино смо у породицама наишли на разумевање.

Михаил Алимов

Учесник рата у Авганистану(провинције Кандахар и Шинданд) од 1981. до 1983. године

Фотографија: Артјом Процјук

Наш конвој од 42 камиона нашао се на удару непријатеља. Пуцњава изгледа добро само на филму. Када то доживите у стварности, чини вам се да вас гађају са свих страна. Не знате ни ко вас напада, ни где се тачно налази. Ја и мој возач Николај аутоматом смо узвратили ватру, пуцали смо насумице кроз прозор возила.

Одједном, он је узвикнуо и видео сам да је погођен у врат. Питао сам га да ли може да настави да вози, на шта је одговорио: „Могу.“ Притиснуо сам му рану руком, док је Николај зграбио волан и покренуо возило. Некако смо успели да се докопамо безбедне територије. После овог инцидента из штаба је стигло наређење да се у будућим сличним ситуацијама возила из конвоја не заустављају, већ да наставе да се крећу највећом могућом брзином.

Навикавање на обичан живот било је тешко. Рат је тешко заборавити. Призори са бојишта стално су ми били пред очима.

Иако нисам желео да се враћам у Авганистан, не жалим због тога што сам био тамо. То нема везе са патриотизмом или жељом за доказивањем. Једноставно, урадио сам оно што ми је била дужност. Хвала Богу, остао сам жив.

Владимир Попов

Учесник рата у Чеченији од 1999 до 2010. године

Фотографија: Артјом Процјук

Сваки војник чувао је два резервна метка, један за себе, други за друга. Служили су да се скрате муке ако дође до тешког рањавања и да нас не заробе живе.

То је био један од разлога зашто су неки од нас подивљали када су се вратили кући и скинули униформе. Тада вам је све тешко и непознато. Трудите се да нађете посао, али не знате да радите ништа друго осим ратовања. То заиста ствара додатни притисак и тешко је носити се са тиме. Период у коме настојите да се уклопите у друштво неке људе једноставно сломи. Почињу да пију или да узимају дрогу или се одају криминалу.

Било ми је најтеже првих шест месеци после повратка кући. На сваки и најмањи звук скакао сам из кревета и погледом тражио непријатеља. Било ми је тешко да схватим да то људи напољу само шетају или возе аутомобиле. Стално сам гледао унаоколо у потрази за погодним местом за постављање митраљеског гнезда или снајпера.

Нису ми психолози помогли да се вратим нормалном животу, него саборци са ратишта. Лакше је причати с неким ко је доживео исто што и ти.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!