Поглед на свет слепог фотографа

Александар је у једанаестој години изгубио 98% вида. Данас распознаје само боје, контуре, светлост и таму.

Александар је у једанаестој години изгубио 98% вида. Данас распознаје само боје, контуре, светлост и таму.

ФОТОГРАФИЈА: ЈЕГОР КАС
Да ли је могуће направити професионалну фотографију, а притом се не ослањати на вид, већ на унутрашњи осећај? Фотограф Александар Журављов доказује да је то могуће. Њему није потребно да осмотри простор око себе, његов вид долази изнутра.
„Видим облике. Можда не тако јасно као раније, али их у глави видим јасније. Настојим да фото-апарат користим по унутрашњем осећају“, каже овај слепи фотограф.
Када је изгубио вид, изоштрила му се интуиција, али и слух, додир, мирис, укус. Данас се у великој мери ослања на ова чула.
„Некада сам имао одличан вид и када фотографишем преносим некадашњу визију на садашњи тренутак“, објашњава Александар. „Понекад заборавим да сам слеп. Визија целине, коју сам поменуо, помаже ми да снимам.“
Пријатељи му помажу у избору занимљивих сцена. Он жели да осети како други људи доживљавају његове фотографије.
Александар доста путује по Русији и иностранству. На путовањима је и почео да снима фотографије.
„Кад сам почео да путујем, све сам држао у себи. Али, после неког времена пожелео сам да покажем и другима да се многе ствари могу сагледати на много обухватнији начин, у другој перспективи“, говори Александар.
Најтеже му је било да се избори са самим собом. Полако је савладао унутрашње страхове и кренуо на дужа путовања.
Данас је његов циљ да убеди друге да се не боје непознатог, да покушају нешто ново, да промене свој став.
„Живимо у помало застрашујућем свету, пуном изазова. Сам свет је сложен. Тај унутрашњи страх вас спутава, не дозвољава вам да развијете своје способности. Чак су и многи здрави људи уплашени. Страх се савладава помоћу покушаја“, каже Александар.
У једном тренутку Александар је схватио да оштећени вид не може да га спута да забележи лепоту овог света, да још може да храбри и подстиче друге. То је сада главни циљ његовог рада.
Обећава да ће увек „ићи својим путем, неће посустати нити се уплашити.“