Поглед на свет слепог фотографа

„Видим облике. Можда не тако јасно као раније, али их у глави видим јасније. Настојим да фото-апарат користим по унутрашњем осећају“, каже овај слепи фотограф.

Када је изгубио вид, изоштрила му се интуиција, али и слух, додир, мирис, укус. Данас се у великој мери ослања на ова чула.

„Некада сам имао одличан вид и када фотографишем преносим некадашњу визију на садашњи тренутак“, објашњава Александар. „Понекад заборавим да сам слеп. Визија целине, коју сам поменуо, помаже ми да снимам.“

Пријатељи му помажу у избору занимљивих сцена. Он жели да осети како други људи доживљавају његове фотографије.

Александар доста путује по Русији и иностранству. На путовањима је и почео да снима фотографије.

„Кад сам почео да путујем, све сам држао у себи. Али, после неког времена пожелео сам да покажем и другима да се многе ствари могу сагледати на много обухватнији начин, у другој перспективи“, говори Александар.

Најтеже му је било да се избори са самим собом. Полако је савладао унутрашње страхове и кренуо на дужа путовања.

Данас је његов циљ да убеди друге да се не боје непознатог, да покушају нешто ново, да промене свој став.

„Живимо у помало застрашујућем свету, пуном изазова. Сам свет је сложен. Тај унутрашњи страх вас спутава, не дозвољава вам да развијете своје способности. Чак су и многи здрави људи уплашени. Страх се савладава помоћу покушаја“, каже Александар.

У једном тренутку Александар је схватио да оштећени вид не може да га спута да забележи лепоту овог света, да још може да храбри и подстиче друге. То је сада главни циљ његовог рада.

Обећава да ће увек „ићи својим путем, неће посустати нити се уплашити.“