Шетња улицама Санкт Петербурга у друштву Достојевског

„Ово је град помахниталих људи... заиста су ретка места где су тако чести мрачни, сурови и необјашњиви душевни пориви као у Санкт Петербургу.“ („Злочин и казна“)

„Светложуте, дрвене, мале куће изгледале су прљаво и суморно са својим затвореним капцима. Хладноћа и влага су прожеле његово тело и он је почео да дрхти. С времена на време је прилазио витринама и читао натписе на свакој. Напокон је дошао до краја дрвеног тротоара и стао испред велике камене куће.“ („Злочин и казна“)

„Врућина је била неподношљива: оморина, врева, скеле, цигле, прашина, и тај непоновљиви петербуршки смрад, познат свима који нису у стању да напусте град током лета – све је то болно тукло по напетим живцима младића.“ („Злочин и казна“)

„Одатле се пружа поглед на зграде са крчмама: жене ужурбано улазе и излазе, непокривених глава, у домаћим хаљинама. Стоје у групама, посебно испред улаза у неку крчму одакле допиру звуци весеља, песме, гитара, усклици.“ („Злочин и казна“)

„...размишљао је како тако испада да људе у све велике градове не доводи нека прека потреба, већ чудна склоност да живе негде где нема ни башта ни фонтана, где је вечита прљавштина, смрад и вребају различите гадости.“ („Злочин и казна“)

„Била је чаробна ноћ, попут оних које је у стању да осети само млад човек. Небо је било тако јасно и пуно звезда да не можете да се не упитате како је могуће да тако подли и искварени људи живе под тим небом.“ („Беле ноћи“)

„'Да ли Ви, господине, разумете шта значи када немате куда да бежите?' Сетио се одједном питања Мармеладова, 'јер свако мора имати неко место на које би могао да побегне...'“ („Злочин и казна“)

„Речено ми је да клима у Петербургу није добра за мене, и да ћу тешко живети са својим скромним примањима. Знам то и боље од свих тих искусних саветника... Али ја остајем у Петербургу. Ја нећу напустити Петербург! Нећу побећи јер... авај! Заиста никоме није важно да ли одлазим или остајем“. („Записи из подземља“)