Како изгледа најопаснији регион у Русији? И да ли је заиста опасан?

Иако Махачкала, главни град републике Дагестан (наводно најопаснијег региона Русије), често у доспева у вести због немилих разлога, локални становници живе у миру - ко и не би када је у близини Kаспијско језеро, сунце сија 310 дана у години, а на хоризонту се назиру запањујуће по лепоти планине? „Овде, у окружењу водопада и орлова у лету, све ми се истовремено чини и могућим и немогућиме", пише Џејми Ран, аутор часописа The Calvert Journal.

Више од половине територије републике Дагестан покривају планине, кањони и кланци. Дагестан граничи са Азербејџаном на југу, Чеченијом на западу, Грузијом на југозападу и руским Ставропољским регионом и републиком Kалмикијом на северу. Дербент је један од најстаријих градова на свету, а у разним је временима припадао раним хришћанима, Хазарима, татарским Монголима, арапском калифату и руским царевима. Из Дагестана долазе међународни и олимпијски прваци у рвању, али конзервативне традиције региона значе да се локалне жене и мањине суочавају са борбом за равноправност. То је контрадикторна земља где људи са страшћу и радошћу плешу лезгинку, а на погребима присуствују професионалне нарикаче.

Америчке и европске власти саветују својим грађанима да не путују на Северни Kавказ, док туристи на форумима Lonely Planet бојажљиво истражују јесу ли таква места сигурна. Туристи у Дагестану су сами по себи „знаменитости“: градови и насеља су овде попут великих села у којима се становници добро познају и где није тешко уочити придошлице. Али, овде по правилу уопште нема непријатељства, само кратак тренутак знатижеље, након чега домаћини једноставно настављају са својим уобичајеним животом.

За Махачкалу, дом више од пола милиона људи, се може рећи да је млади град на Северном Kавказу – има само 160 година. На улицама Махачкале аварски језик се меша са ногајским, лезгинским и једанаест других локалних језика, од којих сви, уз руски, имају статус службеног језика. Шетајући градом упознаћете се са разноликом лепезом култура и језика, од којих неке имају своја народна позоришта, на пример, кумичко, лачко и даргинско позориште.

Иако је око 90 посто становника Махачкале исламске вероисповести, овде се могу пронаћи и православне цркве и синагоге. Жене прекривене од главе до пете у традиционалним хаљинама ходају улицама упоредо са следбеницима врло различитих стилова. За госте Махачкале не постоје посебна правила у одевању: прекривена глава или дуга сукња обавезни су услови једино ако намеравате да посетите џамију. Али, имајте на уму да је Дагестан врућ, јужни регион, где можете лако зарадити опекотине од сунца, упозорава туристички водич Јана Мартиросова. Махачкала је један од пет најтоплијих градова у Русији са просечном летњом температуром од око 30 степени Целзијусових.

Плаже у Махачкали су после подне пуне живота: осим купања и релаксирања под сунцем, људи играју домино или чак воде пословне састанке. „Нисмо имали никаквих проблема. Људи су тихи, нема промета, гласне музике или група пијаних људи“, каже Сергеј Kудрјашов који је овде на одмору са својом породицом. У Махачкали постоји посебна затворена плажа за жене (позната као Горјанка), али многе жене више воле уобичајену градску плажу.

Стручњак за кавкаску културу Владимир Севриновски каже да би модерни непропорционални изглед Махачкале одушевио авангардне уметнике „који су волели да покажу ухо на месту где би требао да стоји нос“. Махачкала није одувек била асортиман тржних центара, самосталних грађевина и неразумно паркираних аутомобила: земљотрес 1970. је делимично уништио град, док су у постсовјетско време економска ситуација и масовне миграције увелико променили изглед и душу града.

„У последњих двадесет година становништво се значајно променило, па и цела урбана култура“, пишу локалне новинарке Полина Санајева и Светлана Анохина. Њихова нова књига, „Био једном град“, детаљно приказује живот старе и нове Махачкале. То је једна врста породичног албума са 1500 фотографија и мемоарима 83 становника. 1990-их су економске потешкоће и војни сукоби присилили многе људе да оду, посебно такозвану интелигенцију. На њихова места су дошли Дагестанци из планинских села. „Данас Махачкала има другачији културни идентитет. Остало је мало старијих грађана, а нови имају сопствени животни стил“, каже локални становник Магомедрасул Магомедов.

„Центар града око парламента и универзитета нуди места где се може шетати у миру, а близу је и Kаспијско језеро. Централна пијаца Махачкале је највећа пијаца на отвореном коју сам видео у Русији. Осим тога, пробајте шаурму од јањетине на аутобуској станици Север“, пише на Reddit-у туриста SohoInOC. Дагестанска јањетина је толико укусна да је траже чак и у московским ресторанима. Што се тиче дагестанских хинкалија, које овде свака етничка група припрема на свој начин, потпуно се разликују од грузијских. „Питање која је етничка група измислила поједину врсту хинкалија може да изазове озбиљну препирку, а исто се односи и на јело звано чуду“, упозорава Јана Мартиросова.