Ин мемориам: Иља Глазунов – велики руски сликар и патриота

Родио се у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 1930 године. Једини је из своје преживео страшну нацистичку опсаду свог родног града, од које је углавном од глади страдало око милион цивила. Као звезда Перестројке, Глазунов је током тих турбулентних година сликао суморне и патриотске слике.

Родио се у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 1930 године. Једини је из своје преживео страшну нацистичку опсаду свог родног града, од које је углавном од глади страдало око милион цивила. Као звезда Перестројке, Глазунов је током тих турбулентних година сликао суморне и патриотске слике.

Московска државна уметничка галерија Народног уметника СССР-а Иље Глазунова
Иља Глазунов, један од водећих и најконтроверзнијих руских уметника умро је 9. јула, у својој 87. години. Као велики патриота, покушавао је да преко уметности промовише историју своје земље. Глазунов је кроз своја уметничка дела често провлачио религиозне и историјске теме.
Аутор је преко 3000 уметничких дела, био је оснивач и ректор ,,Академије за сликараство, вајарство и архитектуру'', а 1980. добио је звање Народног уметника СССР-а. Био је такође лауреат бројних руских и иностраних признања.(Слика: Вечна Русија, 1988. година)
Глазунова су често пратиле гласине и скандали, који су само повећавали заинтересованост за његове слике. Док су га поштоваоци означавали за највећег руског уметника века, критичари су истицали историјске грешке и неуобичајено равну технику његовог сликарства.(Слика: Мистерија ХХ века, 1999. година)
Поред монументалних слика, Глазунов је такође био веома познат у илустрацијама дела Фјодора М. Достојевског. То представља један од врхунаца његове уметности, јер је он био једини сликар који је направио илустрације за свако дело Достојевског. (Слика: Велики инквизитор, 1985. година)
Особа коју је Глазунов највише волео да слика била је његова супруга. Био је ожењен са Нином Виноградово – Бенуа, пореклом из познате руске породице Бенуа. Нина је била талентована модна креаторка, која је жртвовала своју личну каријеру да би служила генију Иље Глазуна. Она не само да је донирала властиту крв када је њена породица пролазила кроз тешка времена, подстицала је љубазан карактер свог емоционалног мужа уметника, који је узгред имао много љубавних афера. (Слика: Нинин портрет, 1956. година)
Сликао је такође многе истакнуте совјетске и социјалистичке лидере, почев ид вође кубанске револуције Фидела Кастра... (Слика: Фидел Кастро, 1983. година)
Глазунов је сликао портрете многих познатих и лепих жена, као нпр. италијанску глумицу Ђину Лолобриђиду. Заносна Ђина брзо је шармирала младог сликара. Срели су се у Москви 1961, а две године касније Иља је посетио у Риму. Никако није могао одолети женској лепоти, али његове љубавне афере никада се нису могле поредити са љубављу коју је осећао једино према Нини. Нажалост Нина је завршила трагично 1986 године, скоком кроз прозор. Није се сазнало зашто се одлучила на овај фаталан чин, а сам Глазунов није никад прихватио да је то било самоубиство.   (Слика: Портрет Ђине Лолобриђиде, 1963 година)
... па до Индире Ганди.(Слика: Портрет премијера Индије Индире Ганди, 1973. година)
Глазунов је осећао промене у расположењу јавности током шездесетих година, значајно незадовољство ситуацијом и носталгију за традицијама које су постојале пре.(Слика: Јавно купатило. Деца града, 1961. година)
,,Глазунов је често користио политичку ситуацију, али никада није желео да се изгуби у томе'', наводи Боровски, додајући да ,,он није представљао историју издвојену као такву, већ веровања и мишљења његове генерације према одређеним историјским моментима''.(Слика: Петербург. Обала Неве, 1981. година)
Глазунов је личне погледе на руску историју, културу и будућност земље изложио у својој последњој књизи ,,Распеће Русије''. У једном интервјуу рекао је да је овом књигом желео да преприча своје виђење историје Русије, зато што је сматрао да тренутна друштвено општеприхваћена верзија има много мањкавости и погрешних интерпретација. ,,Данас ми морамо да се вратимо нашим коренима. Нација која не зна своју историју нема будућност'', сматрао је Иља Глазунов.(Слика: А.С. Пушкин. Уочи. 1994. година)
Елита и јавност успорено су прихватали да совјетски експеримент није у стању да функционише, покушавајући да излаз из проблема нађу уз помоћ историје. Глазунов је осећао тај тренд и показивао га је својом уметношћу.(Слика: Манастир Новодевичиј, 1999. година)
Оно што је извесно, Глазунов ће остати упамћен међу сликарима свог времена, као неко ко је био у стању да дотакне нерв публике и владајуће елите, успевајући да то искористи као своју предност.(Слика: Гласник, 1999. година)
Касних деведесетих, после распада Совјетског Савеза, Иља Глазунов је осећао другачије расположење јавности, али овај пут то није била само историја, већ и ,,такмичење између нас и њих''. Према Александру Боровском, историчару уметности и руководиоцу одсека савремене уметности у ,,Државном руском музеју'' у Санкт Петербургу,  Глазунов је био први у стању да прикаже савремену историју и искаже свој однос према неким политичким фигурама.(Слика И поново пролеће... 2009. година)