Жена која даје наду деци са Дауновим синдромом

„Сада боље разумеју шта Татјана од њих жели и могу да запамте редослед покрета и компликоване кораке. Наравно, срећни су због тога. А родитељи су још срећнији“, додаје Мовсумов.

„Сада боље разумеју шта Татјана од њих жели и могу да запамте редослед покрета и компликоване кораке. Наравно, срећни су због тога. А родитељи су још срећнији“, додаје Мовсумов.

Анар Мовсумов
Татјана Кајукова је бивша плесачица. Она верује да позориште може да помогне деци са Дауновим синдромом (Татјанин син је такође рођен са овим синдромом). Њено „Позориште без граница“ је начин да таквој деци пружи љубав и наду.
Деца седе на поду у кругу и један другоме котрљају лоптицу. Тако уче да комуницирају.
Татјана Кајукова из Самаре (1050 km од Москве) је професионална плесачица. Имала је успешну каријеру, али се њен живот драстично променио када јој се родио син Артјом. Испоставило се да има Даунов синдром.
У то време Татјана није имала довољно информација о овом синдрому и није знала како да савлада страх који је осећала према деци са ДС.
Како би помогла себи и другима, Татјана је основала позориште где свако дете може да доживи љубав и да се осети као важна и потребна особа. Татјанин главни циљ је да децу научи како да изражавају своја осећања и доживљаје. За најмлађе часови су налик на играње, са музиком и вежбањем. Свако од старије деце, која већ знају да су у позоришту, има одређену улогу. Ако им је тешко да се изразе, Татјана је ту да им помогне.
У студију деца раде физичке вежбе, уче како да одржавају равнотежу и развијају координацију и моторичке функције.
Према статистичким подацима, у Русији се годишње роди око 1500 деце са Дауновим синдромом. У хуманитарним организацијама кажу да 50-85% ове деце после рођења заврши у сиротишту, јер их родитељи одмах одбаце.
Јуриј се плаши јаких звукова и нији једини који се суочава са овим страхом. Татјана каже да је битно помоћи деци да се навикну на музику и на друге звуке. Неки родитељи са својом децом причају шапатом што није добро, каже Татјана.
Татјана планира да у своје позориште убудуће не прима само децу са Дауновим синдромом. Недавно је срела своју стару школску другарицу Светлану која је изгубила вид. Татјана ју је позвала да постане део трупе.
После физичких вежби деца имају пробе. Татјана је за своје „глумце“ и редитељ, и кореограф. Током првих проба родитељи помажу деци да схвате у ком тренутку треба да изађу на позорницу.
Аљона чека родитеље после часова. Док Татјана брине о деци на часу, родитељи, који су на свог сина или ћерку фокусирани готово 24 сата сваког дана, имају времена за мали одмор или за решавање својих проблема.
Ако неко дете не успева да уради све што треба, Татјана га не форсира. Она верује да свако дете има свој темпо.
Трупу чини око 20 чланова, али не долазе сви редовно на пробе. Главни део трупе чини десеторо деце.
„Присуствовао сам часовима око годину дана и могу да кажем да су нека деца током овог периода заиста напредовала“, каже фотограф Анар Мовсумов.