Колективизација у СССР-у: Како је уништено руско сељаштво

Двадесете године су биле тешко време за Русију. Након разорног грађанског рата и страних интервенција, пољопривредне кризе и неуспелих економских реформи, новоформирана совјетска држава је морала да учини значајне, радикалне кораке за будући развој. Колективизација је била један такав корак.

Двадесете године су биле тешко време за Русију. Након разорног грађанског рата и страних интервенција, пољопривредне кризе и неуспелих економских реформи, новоформирана совјетска држава је морала да учини значајне, радикалне кораке за будући развој. Колективизација је била један такав корак.

Непознати аутор/МАММ/<a href=" https://russiainphoto.ru/" target="_blank"> russiainphoto.ru</a>
Колективизација, или консолидација приватних сељачких поседа у колективне, била је напад на древне традиције руског сељаштва. Међутим, с позитивне је стране убрзала индустријализацију и поставила новорођену совјетску државу на пут економског развоја.
Колективизација је подразумевала велике реформе пољопривредног сектора у Совјетском Савезу. Почев од 1927. године, колективизација је била усмерена на консолидацију појединих сељачких поседа и рада на колективним фармама, такозваним колхозима. Радници колхоза нису добијали плате, већ малени део произведеног за себе и своју породицу.
Совјетске власти су се надале да ће колективизација значајно повећати количине хране. То је било веома важно јер је истовремено започео процес индустријализације. Више фабричких радника је значило и већу потражњу за храном.
Колективизација је постала процес великог опсега 1929. године, када је објављен чланак Јосифа Стаљина „Година великог заокрета“. Стаљин је потврдио да су процеси колективизације и индустријализације главна средства за модернизацију земље. Истовремено је поставио задатак ликвидације класе имућних сељака познатих као „кулаци“ („песнице“ на руском).
Очекивало се да ће колхози постати прекретница у совјетској социјалистичкој идеологији: заједнице сретних радника који раде у потпуном блаженству и хармонији у корист велике државе. Међутим, стварност није била тако лепа.
Колективизација је изазвала велике патње сељаштва. Присилно одузимање меса и хлеба довело је до бруталности међу сељацима. Многи су радије клали властиту стоку него је предавали колективним фармама. Понекад је совјетска влада војском сузбијала побуне сељака.
Уништене су старе традиције руског сељаштва. Сељаци који су некада вредно радили на својој земљи, у колхозима су постали безиницијативни и изгубили сваки мотив за рад. Ране године колективизације биле су катастрофалне. 1932-1933 земљу је погодила велика глад која је однела око 8 милиона живота. До тога је у великој мери дошло и због колективизације.
До седамдесетих година сељак у колхозу - такозвани колхозник - није имао право  да промени место становања. Није могао да се пресели у град и био је везан за свој колхоз.
Ипак, колективизација није само пропаст и неуспех. Сељаци који нису могли да се помире са колективизацијом преселили су се у градове и постали покретачи процеса индустријализације.
Колективизација је омогућила држави да контролише пољопривредни сектор и залихе хране. То је било од велике помоћи, поготово у годинама Другог светског рата.