У Туви, руској републици смештеној на југу Сибира у географском срцу Азије, живи једно од најбројнијих номадских племена наше земље, из чијег језика нам је дошла реч „шаман“.
Туванско грлено певање је посебна варијанта аликвотног певања карактеристична за становнике Туве у јужном делу Сибира.
Уметност туванског грленог певања подразумева стварање јединственог сазвучја када извођач, заједно са основним тоном, истовремено производи један или више других тонова. Историја ове вештине сеже далеко у прошлост. Многи мушки пастири знају да певају из грла, али и жене почињу да вежбају ово умеће. Популарност грленог певања међу Туванцима вероватно се развила као последица географског положаја и културе. Захваљујући пространом туванском пејзажу звук се преноси на велику даљину. Етномузиколози који поучавају овдашње грлено певање, познато као „хумеј“, сматрају да је оно саставни део древног пастирског анимизма који се задржао до данашњих дана. Певачи често прелазе далеки пут тражећи погодну реку или се пењу на планинске степске висоравни како би открили одговарајуће место за своје певање.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
