Шта Русима најпре пада у очи када дођу у Србију?

Катарина Лане.

Катарина Лане.

Дмитриј Лане
Катарина Лане, дописница „Руске речи“ из Београда прича о свом првом сусрету са Србијом. Сазнајте као Руси доживљавају разговор са непознатим особама, како се осећају у српским ресторанима и на шта им миришу годишња доба у Београду. Текст је објављен 22. јуна у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак магазина „Недељник“.

– ’Ајмо за Нову годину у Србију! На Копаоник! Тамо има снега и пуно „јелки”...

– Шалиш се? За Нову годину и код нас у Русији има снега и јелки!

Наш пријатељ нас је тада ипак наговорио, те куписмо карте за Србију, коју још нисмо упознали. Наш авион је 28. децембра полетео у Београд из тамне, хладне и влажне нижњеновгородске зиме. Другар који је раније био у Србији није могао да пође са нама, али нам то није сметало, јер смо били сигурни да ћемо се и сами снаћи. Припремили смо се за много српског снега и новогодишње јелке. Ја сам обула зимске чизме и обукла бунду од визона, а муж бунду од овчијег крзна. Међутим, на излазу из зграде аеродрома нас је чекало изненађење. Све је унаоколо било обасјано сунцем, жуто лишће је падало са стогодишњих платана на зелене травњаке, а ваздух је мирисао на пролеће. Поред нас прође старији пар. Били су елегантно обучени – он у светлом оделу и са шеширом, а она у хаљини и женским ципелама. Нас двоје смо у поређењу са њима изгледали као да долазимо са Северног пола. Муж их отпрати погледом и рече:

– Вероватно није требало овако да се утоплимо...

– Штета што нисмо понели наочаре за сунце – додадох ја, шкиљећи и покушавајући да се навикнем на толику светлост. – Код нас се сунчани дани зими могу избројати на прсте!

Одлучисмо да не идемо на Копаоник, него да проведемо одмор уживајући у неочекивано топлом времену и шетњама по пространим београдским парковима. Оставили смо бунде у хотелском орману и нисмо их дирали до поласка кући.

Фото: Катарина Лане
Фото: Катарина Лане
 
1/2
 

Исте вечери смо отишли у Скадарлију. Изабрали смо привлачан ресторан одакле нас је мамио мирис роштиља. Свирао је весели трио – хармоника, виолина и кларинет. У једном тренутку они направише паузу, седоше за сто у ћошку и почеше да разговарају, повремено гледајући у нас. Затим нам приђе кларинетиста и на лошем руском језику поче да испитује ко смо, одакле смо и јесмо ли први пут у Србији.

Нама је то било веома чудно, јер у Русији није уобичајено започињати разговор са непознатим људима. Он се доброћудно осмехивао и био је дружељубив, али је нама све то изгледало сумњиво.

Фото: Дмитриј ЛанеФото: Дмитриј Лане

„Хоће да стекнемо поверење у њега. То им је овде начин да заведу туристе. Види да смо попили по чашицу и сад ће на неки начин покушати да извуче од нас новац”, размишљала сам грозничаво. Чудан човек, заиста. Пришао непознатим људима и разговара са њима! Кларинетиста је у међувремену испричао како се он и жена баве интернет маркетингом и како је њихова компанија присутна и у Русији. „Па да! Хоће да нас врбује за своју фирму! Ето шта му је потребно. Ха-ха, ала је наиван! Намерио се на погрешне људе! Моја мајка се пет година бавила интернет маркетингом и продавала дијететске додатке исхрани. Ја све ваше трикове знам напамет”, осмехнух се ја у себи.

После извесног времена кларинетиста се извини и оде да свира. Ја се примакнух мужу и заверенички се осврнух на све стране, а затим му рекох шта мислим. „И ја сам то помислио кад нам је пришао!”

Ми се још једном задовољно и значајно погледасмо, а ја затим упутих продоран поглед кларинетисти. Нека зна да нас неће завести. Отада је прошло седам година. Кларинетиста нам је постао добар пријатељ, а ми смо навикли да нам у Србији тек тако може прићи непознат човек и необавезно поразговарати са нама. Сада и ми тако радимо, али не са Русима, да их не уплашимо!

Фото: Катарина Лане
Фото: Катарина Лане
 
1/2
 

Узгред, врло је занимљиво то што Срби увек покушавају да разговарају са Русима на руском језику, са носталгијом се присећајући онога што су учили у школи. „Спасибо, пожалуйста, медведь, матрёшка, балалайка” – Срби најпре изговарају те речи, а затим уз лукав осмех додају: вотка, Путин! Стиче се утисак да сви памте једне исте речи, као да су сви ишли у исто одељење.

У поменутом ресторану смо доживели још једно изненађење. Пре тога смо били у Италији, где смо отишли на вечеру у луксузни ресторан са снежно-белим столњацима, кристалним чашама и скупим есцајгом. Храна је сервирана на огромним тањирима, али у тако малим количинама да је било довољно буквално за један залогај. На пример, сервирали су нам три малена, али лепо распоређена равиола. У другом тањиру је била кашика пиреа посутог першуном. То су порције за патуљке! Отишли смо из ресторана гладни. А у српском ресторану нам храну нису донели у тањирима, него на огромним послужавницима! Наручили смо чорбу и добили пун чорбалук. Никад у животу нисмо видели тако велике порције. То је било баш пријатно изненађење.

Катарина Лане (Фото: Дмитриј Лане)Катарина Лане (Фото: Дмитриј Лане)

Сутрадан смо морали да одемо до лекара. Нашли смо приватну поликлинику, и тамо нас је чекало још једно „српско изненађење”. У савременом објекту од стакла и бетона, у холу испред лекарских кабинета у кожним фотељама су седела и пушила три старија човека у чизмама и јакнама. Била сам запањена. У Русији се чак ни на улици не може свуда пушити, а утолико пре у болници, која је синоним за стерилност, на коју строго пазе чистачице, особље и сами лекари. У руске болнице се не може споља ући у чизмама, него се морају назути навлаке од полиетилена, а јакне се остављају у гардероби. Касније смо схватили да у Србији пуше сви, и на сваком месту, тако да смо се брзо навикли и престали да обраћамо на то пажњу.

Мене је све време мучила главобоља толико да ни уобичајени лекови нису помагали. Били смо у гостима када је домаћица приметила да мени није добро и питала шта ме боли.

„Што ниси раније рекла?! Сад ћу ти донети мало ракије за главобољу”, рече и оде. Какве ракије? За главобољу?! То први пут чујем. Затим смо сазнали да српска ракија лечи од свих болести. Само треба изабрати ону праву. Пелинковац помаже код тегоба са пробавом, ракија са лимуном и рузмарином лечи катаракту, ракија са шведским гранчицама отклања последице можданог удара, ракија са медом чисти грло, ракијом се чисте ране, итд. За нас је то било право откриће. А постарији домаћин нам рече да он већ двадесет година сваког јутра попије по чашицу шљивовице и нема проблема са здрављем. Томе смо се највише обрадовали! Руси воле да попију, а ово није тек да се нешто попије, него се пије ради сопственог здравља!

Фото: Катарина ЛанеФото: Катарина Лане

Београд има душу
И на крају, нама Русима је мирис Београда био један од најјачих првих утисака у Србији. То је мирис који се утискује у свест и који је присутан у сећању и по одласку из Србије. Он нас голица и мами да поново дођемо. Зими је то мирис врелих печених кестенова, који се не могу држати у рукама. Пеку се на улицама, на великим роштиљима из којих се подиже плавичасти дим. У Русији тако око Нове године миришу мандарине, јер се продају само зими. У пролеће се из свих српских ресторана шири мирис кафе коју шкиљећи у сунце са уживањем пију Београђани и туристи. А лети у Београду миришу липе! Тај медени мирис разоружава човека, осваја га и улива му жељу да целог живота удише такав ваздух. Јесењи Београд мирише на домаћинство, на топло пециво. Ни тај мирис се не може заборавити. Њега прижељкујемо, долазимо поново и са уживањем дишемо пуним плућима.

Испоставља се да је Србија пуна изненађења, нарочито када у њу дође неприпремљени Рус. У почетку му овде није лако, али се временом навикне и затим користи сваку прилику да опет и опет дође у Србију...

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.