КП: „Азиланти” имају много новца и велике планове

Директно из Београда дописница познатог руског издања КП („Комсомольская правда”) Дарја Асламова пише о избеглицама из Северне Африке и са Блиског истока. Дарја је изненађена имовинским стањем избеглица и брзином којом они успостављају своја правила.

Директно из Београда дописница познатог руског издања КП („Комсомольская правда”) Дарја Асламова пише о избеглицама из Северне Африке и са Блиског истока. Дарја је изненађена имовинским стањем избеглица и брзином којом они успостављају своја правила.

Чим је руска дописница ушла у парк, одмах јој је пришла група момака узвикујући „Не можете овде да снимате”. Руска новинарка је много пута извештавала са ратних жаришта, тако да је без проблема узвратила да само ради свој посао, и ако се њима или њиховим женама у хиџабима то не свиђа, могу да се врате одакле су дошли. „Знате ли ви да је ово Београд, главни град православне хришћанске државе? И знате ли да овде жене не покривају своја лица? Колико сте часова већ у Београду? Три дана сте овде и већ успостављате своја правила?! Ово није ваша земља”, одбрусила им је Дарја.

После тога су се млади Сиријци одмах смирили и чак су пристали да одговоре на њена питања. „Ја сам прави Сиријац”, са поносом каже 21-годишњи Халид. „Сви ови лажу да су из Сирије. Сад је модерно бити из Сирије, у свим новинама се пише о њој. Никога не занимају избеглице из Ирака, Авганистана, Либије и Туниса. Ево чак су и Авганистанци почели да се представљају као Сиријци”.

Халид је са друговима побегао из Сирије да не би био мобилисан. „Зашто да ратујем за Асада? Боље да одем у Немачку”. „А зашто ниси тражио азил у Грчкој, Македонији, или бар овде, у Србији?” – „Све су то сиромашне земље”, са изразом гађења каже Халид. „Нисам ни знао да је Европа тако сиромашна. Ми смо у Сирији пре рата живели далеко боље. Само за пут до Београда сам превозницима и водичима платио 3000 долара. До Немачке још морам да платим хиљаду и по. Али новца имам. Могу да платим хотел са пет звездица у Београду, али ми не дозвољавају, јер нам локалне власти дају само 72 часа боравка у земљи. Мени је данас истекла регистрација. Чак и овде, у парку, плаћам за туш и тоалет. Зато ће после у Немачкој све бити бесплатно: образовање, новчана помоћ, смештај за имигранте... Тамо је добро! Хоћу да упишем економски факултет. Чим се тамо средим, довешћу целу моју породицу: два брата, оца, мајку, бабу и три сестре”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“