Коц и Стешин: Зашто ми волимо Сирију, а Сирија нас

Дописници листа „Комсомольская правда“ Александар Коц и Дмитриј Стешин описали су свој боравак у Сирији и испричали како су их прихватили локални становници. Преносимо одломак из њихове репортаже.

Искуство бројних путовања омогућава да упоредите степен непријатељског расположења или привржености локалног становништва. Посебно јер не живите у хотелским комплексима, а крећете се у самој сржи, тамо где нормални туристи не иду. Пролазиш више стотина километара и остварујеш комуникацију са потпуно лудим и чудним ликовима. И врло брзо схваташ како се у некој области односе према теби и твојој домовини, пишу дописници листа „Комсомольская правда“ Александар Коц и Дмитриј Стешин.

Дописници наводе да у Либији 80% становника не зна ко су и одакле су, а ако знају, говоре да су „Путин и Медведев пријатељи Гадафија”. То су рекла и два бивша полицајца, а затим их предала побуњеницима на једном контролном пункту у близини Триполију и саветовала им да их „испитају и стрељају”. Авганистанци су лукави, али говоре да је Совјетски Савез „добар”. У Тунису, Турској и Либану само желе твој новац. Одакле си? Ма, да си и са Марса, битно је да имаш кеш.

„И само у Сирији је све и увек било другачије, можда зато што смо је шести пут заволели заувек. Заволели онда, када смо се убедили да љубав према нама није конзумација, већ искрено и јако осећање узвраћене љубави. Само у Сирији, касно у ноћ, седајући у сумњиви аутомобил са сумњивим типовима, знате да они неће да вам отимају новац за вожњу, већ сасвим супротно - одбијају да га узму!”

Како пишу дописници, израз „руски новинари” је магичан и омогућава пролазак кроз све кордоне и препрека после терористичких напада и све пунктове. Само у Сирији ће нам конобар рећи: Читам вас на Фејсбуку! Могу ли да вас частим чајем? Или ће нам непознати средовечни човек у центру Дамаска рећи на руском: Здраво! Добродошли поново у Сирију”.

Само у Сирији можемо представљати добар ᾿предзнак᾿, који се случајно нашао на крштењу девојчица близнакиња у породици православних хришћана, који служе у храму на арамејском језику Исуса. И изненадићемо се да су девојчице добиле ᾿руска᾿ имена: Ана и Марија.

И у џамији ће ваше ципеле пажљиво сакрити под кућицу обезбеђења, како професионални лопови обуће из џамије не би, не дај Боже, украли ваше патике. И у центру џамије, на граници женске и мушке половине, наћи ћемо светињу храма - маузолеј са моштима Јована Крститеља. Чудно, зар не? Али поред овог маузолеја, једном, у тренутку смо схватили све о Сирији и какву Сирију желе да униште. Добру, поштену, толерантну према различитим верама, која је у годинама беде примила милионе наших сународника-хришћана. Земља за коју духовно братство није празна фраза, већ стварност.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“