„Взгляд": Зашто је пресуда Савченко толико узрујала „нацију Мајдановаца"?

Пресуда Надежди Савченко изазвала је очекивану буру гнева и туге присталица Мајдана и са једне и са друге стране руско-украјинске границе. Ствар, међутим, није ни у ком случају у милосрђу, већ у чињеници да се у центру украјинског патриотског космоса Савченко нашла као човек из прве половине 2014. године, времена великог полета на Мајдану рођене „нације“, па се са њом може лако идентификовати и тужити за неоствареним надама, пише Селезњов.

Није било суђено Нађи да се размеће над побеђеним Луганском, није било суђено њеној војсци да уђе у Доњецк,  а срећа је била тако близу. И управо за том неоствареном срећом и жале патриоти. Зато их тако и тресе хистерија...

Више о руско-украјинским односима

Нађа је генерално прототип „нације Мајдановаца", наглашава аутор и додаје да су сви приметили њено лакрдијашко и театрално понашање као и немогућност да реално процени тежину ситуације у којој се налази. То не чуди с обзиром да се без икаквог претеривања може говорити о врло јасним у уџбеницима описаним цртама хистеричног понашања и поремећаја личности, који нису карактеристични само за њу, већ генерално за Мајдановце, црте попут театралности, променљиве осећајности, потребе да се стално буде у центру пажње,  сталној егзалтацији...

Све је то лако препознатљиво констатује аутор, проблем је само што је реч о симптомима карактеристичним за милионе неостварених Нађа у целој Украјини, које у основи чине „нацију Мајдановаца". Они у њеној судбини виде сопствену. Суђење Савченко суђење је њиховој представи о Украјини. Казна која је њу стигла и предстојећи заборав указују да ће и њих задесити иста судбина.

Тако да организујући плач и јецаје над Нађином судбином они жале за својом прошлошћу, за неоствареним садистичким сновима о некажњеном масакру над Донбасом, они жале своју будућност, која би велика је вероватноћа могла да буде слична будућности Савченко.

Суђење Надежди Савченко у питањима и одговорима

Свакако још себе могу тешити илузијама да ће Запад помоћи,  да ће се Русија, тамница народа, сваког часа распасти, али када егзалтација у тренутку утихне, биће јасно да можда свега тога и неће бити. А онда ће бити страшно, пише Селезњов.

А за терање страха од будућности нема бољег начина него да се баци у још једну хистеричну екстазу, што се представницима мајдановског растројства редовно и догађа.

И мада се према томе може односити са филозофским разумевањем, сигуран сам да сви њихови снови и маштања о судбини Украјине и Русије треба да буду порушени, закључује аутор, преноси портал Взгляд.

Росијскаја газета. Сва права задржана.