Борбена дејства у Нагорном Карабаху се настављају. Азербејџанска војска користи руски систем плотунске ватре „Смерч“ и тешки ракетни бацач ТОС-1А „Солнцепек“. Тим поводом јерменска заједница поново тражи од Русије да заустави испоруку оружја азербејџанском агресору, пише у чланку Мирзајана објављеном на порталу „Эксперт Online“.
„Чини се да се присталице те идеје придржавају следеће логике: Јерменија је стратешки савезник Русије, партнер у евразијским интеграцијама. А оружје које Москва испоручује убија јерменске војнике. И убија их држава савезник Ердоганове Турске и партнер Запада у низу антируских геополитичких пројеката. Али, како је истинито приметио један од водећих руских експерата за регион, кавкаска политика се не уклапа у црно-белу логику, коју својим народима намеће пропаганда Јерменије и Азербејџана. Да, могуће да са моралне тачке гледишта Русија не би смела да продаје оружје Азербејџану, али ако Азербејџан не поједностави свима живот и сам не да повод да се прекину испоруке оружја, Русија то не би требало да учини. Она би ипак могла да испоруку озбиљног наоружања као што су системи „Солнцепек“ повеже са испуњењем низа услова“, сматра политички аналитичар.
Чак и да Кремљ уведе ембарго на испоруку оружја Азербејџану, Јермени ће свеједно гинути од оружја које буду продавале друге државе – Белорусија, Украјина, Турска. Многи не знају да је Анкара створила веома јако оружје и само тражи могућности да га тестира (кад већ није успело у Ираку). Међутим, не треба заборавити да продавац оружја има одређени утицај на купца, на његову политику. И у јерменским интересима је да тај утицај на Азербејџан (макар и мали) буде руски утицај, а не украјински или турски. И ту елементарну логику не смеју кварити емоције, читамо на порталу „Эксперт Online“.
И са тачке гледишта сопствених политичких интереса Русија мора наставити да испоручује Азербејџану наоружање. Не треба заборавити да је Азербејџан јужни сусед који се граничи са нестабилним Дагестаном. Кремљу су потребни нормални односи са тим суседом, а у случају њиховог демонстративног прекида на јужним границама Руске Федерације створиће се савезнички троугао Анкара-Тбилиси-Баку.
„Штавише, како год парадоксално то звучало“, наставља Мирзајан, „за саму Јерменију је донекле корисно очување тесних политичких контаката Русије и Азербејџана. На данашњи дан постоје два начина да се питање Карабаха реши мирно. Први и најбољи је тај да Илхам Алијев прихвати ову или ону формулацију независности Нагорног Карабаха и да се Азербејџану врати већи део територија око НКР које су Јермени заузели 90-их година.
Нажалост, та је варијанта мало вероватна. Због унутарполитичких разлога Алијев није спреман да одустане од Нагорног Карабаха, који се захваљујући државној пропаганди претворио у симбол нације, срце Азербејџана.
Остаје, дакле, друга варијанта: очувати статус кво још неодређени број година и сачекати да се сви па и Азербејџанци помире са независношћу Карабаха. Проблем је у томе што је за очување статуса кво потребан наставак макар и празног преговорачког процеса уз посредовање Москве. Ако Русија отворено заузме страну Јерменије (а прекид испоруке оружја Азербејџану ће се управо тако тумачити), Алијев може добити подршку Турске и ризиковати агресијом на Карабах. Јер Алијев више неће имати шта да изгуби.“
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
