Белоус: Како Србија балансира између НАТО-а и Русије

Због превеликих разлика између НАТО-а и Руске Федерације Београд ће раније или касније постати геостратешка пукотина. А када српска елита почне да губи тло под ногама, ниједна „геополитичка шпага“ јој неће помоћи да избегне одговор на питање на чијој је страни, сматра историчар и независни новинар Сергеј Белоус.

Председник Србије Томислав Николић је на незадовољство српске јавности поводом сарадње са НАТО-ом реаговао чланком објављеним у „Вечерњим новостима“ под насловом „Зашто сам потписао Закон о НАТО“. Објаснио је своју одлуку тиме да правне основе за њега постоје већ 10 година, када се Србија прикључила програму „Партнерство за мир“, и у децембру исте године је  у Београду отворена канцеларија за везу са НАТО-ом, подсећа Белоус у чланку објављеном на порталу Эксперт.online.  

Српски председник такође тврди да Србија веома вешто налази баланс у веома тешким политичким и безбедносни међународним условима. У целини, читајући чланак може се стећи утисак да су за приближавање НАТО-у одговорне претходне влати. Али то није тако, пише Белоус.

Све је почело још 2000. године када су уклонили непожељног за Запад Слободана Милошевића. Нове власти су веома брзо и бескомпромисно усмериле спољну политику земље на европску интеграцију, повезану са европском архитектуром безбедности, која је неодвојива од Северноатлантске алијансе.

Први корак је било потписивање 2005. споразума о проласку НАТО снага кроз земљу због мировних операција. Затим је у децембру 2006. отворена Канцеларија за војну везу са НАТО-ом у Београду, након чега је уследио СОФА споразум о статусу НАТО снага, објашњен неопходношћу да се заштите Срби на Косову. СОФА, практично кључни документ за сарадњу, наставља Белоус, био је тајно потписан у Вашингтону у јануару 2014. (а не 2006. како тврди Николић), тихо, мирно, без јавних дискусија, а ратификовао га је парламент Србије у јулу 2015. Већ следећа етапа је потписивање у јануару 2015. документа ИПАП.

И сви ти споразуми заједно са недавно потписаним о логистичкој подршци толико везују Београд за војни блок да више ни нема посебног смисла у томе да се званично прикључи НАТО-у, закључује Сергеј Белоус. „Како је тачно рекао главни уредник 'Нове српске политичке мисли' Ђорђе Вукадиновић, Србија можда формално није ушла у НАТО, али је НАТО ушао у Србију“.

До те мере категорично и демонстративно „неулажење“ Србије у Алијансу има задатак да омане руску политичку елиту и да помогне актуелном руководству да сачува имиџ „русофила“ пред бирачима. И, што је најважније, Брисел, тј. Вашингтон избегава било какве обавезе пред Београдом. Не даје му могућност да било како утиче на одлуке Алијансе, али ни да се превише  приближи Москви, пише експерт. И додаје:

„Истини за вољу, у очима Москве Србија је у знатној мери изгубила геополитичку привлачност након што је Црна Гора  (уз необјашњиву равнодушност Кремља) била увучена у зону утицаја НАТО. Тако је изгубљена и последња могућност да Русија добије слободан прилаз Јадранском мору.“

Аутор тврди да је више пута слушао од својих српских колега да Србија нема други избор сем НАТО-а, „када је у кући НАТО војска, и она сама опкољена члановима Алијансе“. „А један угледни посланик српског парламента из владајуће партије ме је недавно питао: 'А шта ти мислиш, зашто су Албанци престали да нападају Србе, да спаљују њихове куће? Мислиш да је то случајно? Можеш ли ти уопште да замислиш шта ће бити ако одустанемо од преговора  и процеса нормализације односа са Приштином? Не дао Бог да видиш шта би се тада догодило? То би било страшно!'“

Стога, наставља Белоус, можемо потврдити речи званичне представнице Министарства спољних послова Русије Марије Захарове, изречене након трагичне погибије сарадника српске амбасаде у Либији од америчких бомби, да се ради о „посебној врсти понижења, о стокхолмском синдрому, када Запад приморава своје жртве да му јавно признају љубав“.  

Росијскаја газета. Сва права задржана.