Експерт: Како Лукашенко штити интересе Русије

Белорусија је најуспешнији пример поливекторске политике на постсовјетском простору, пише Геворг Мирзајан за портал  „Царьград”. „Користећи свој географски положај, политички значај и економске могућности, Минск покушава да истовремено развија односе са Москвом, са Европском унијом и са суседним земљама, чак и када су оне у несугласицама са Русијом”, пише аналитичар.

Знатан део белоруског извоза већ иде на Запад, а односи ове земље са Бриселом су у успону. У фебруару 2016. године ЕУ је укинула персоналне санкције против председника Лукашенка и још око 170 белоруских државника. Минск одлично зна да је један од главних мотива за овај потез жеља европских чиновника да Белорусију одвоје од Русије, али је ипак спреман да прихвати развој сарадње.

Па ипак, аналитичар сматра да развој сарадње Белорусије са ЕУ не представља опасност ни проблем за Русију. Он за то наводи три главна аргумента.

Као прво, деверзификација спољнополитичких односа никако не утиче на чињеницу да ће „када то буде потребно” Минск стати уз Москву „раме уз раме”, како је 2014. изјавио Лукашенко. Аналитичар сматра да то нису празне речи и да Лукашенко добро зна каква је судбина задесила Мубарака и Гадафија. Зато он није склон да верује у добронамерност Запада.

Као друго, Русији одговара да подржава поливекторску политику коју води Лукашенко. Не само зато што на тај начин избегава да иритира становништво Белорусије и локалним антируским активистима не пружа аргументе за оптужбе о „окупацији Белорусије од стране Москве”, него и зато што је могуће да би се такав однос могао одразити и на друге земље постсовјетског простора. На овом примеру Москва може да покаже да није против диверзификације односа суседних земаља, ако оне испуњавају два услова: ако европски пут не поистовећују са претварањем своје земље у антируско упориште Европе и ако не раскидају економске везе са Москвом, наводи се у чланку. Пример Украјине је већ показао шта се догађа са економијом земље када она раскида економске односе са РФ како би добила мизеран део европског тржишта.

Као треће, пише аналитичар, Кремљ може да искористи „поливекторски” статус Минска у решавању низа својих конкретних задатака. У Русији многи критикују одбијање Лукашенка да призна Крим као део Русије, као и његову жељу да одржава прилично блиске односе са кијевским пучистима. Међутим, управо захваљујући томе Русија је могла Белорусију да искористи као посредника у преговарачком процесу о Украјини. А из много разлога за Русију је боље да преговоре води у Минску, него у Варшави. Могуће је да ће минска платформа и убудуће бити место за важне проговоре, сматра аналитичар.

Росијскаја газета. Сва права задржана.