„На линии“: "Патње црногорске елите" остале без одјека

Европа је добила још једну земљу „љуту на Русију“, тачније Русија је увредила елиту још једне земље, констатује Дмитриј Лекух у тексту објављеном на сајту На линии, покушавајући да одговори зашто је тај „догађај" остао непримећен.

Аутор Дмитриј Лекух у свом тексту под називом Патње црногорске елите, објављеном на сајту На линии констатује, не без ироније, да је усред бурних потреса од Нице до Турске, један догађај остао непропраћен у светским медијима.  А догодило се управо то да је Европа добила још једну земљу „љуту на Русију“, тачније Русија је увредила елиту још једне земље.

Премијер Црне Горе Мило Ђукановић посредством своје прес-службе изразио је „незадовољство“ радом званичне представнице МСП РФ Марије Захарове, каже аутор и наводи чиме је то несмењивог са власти у тој малој словенској земљи исконског члана СКЈ увредила Захарова. Он такође примећује да поменута несмењивост никог у „цивилизованом“ свету не тангира (није то Путин).

„Скренули смо пажњу на изјаву црногорског премијера објављену 12. jула о руској пропаганди која по његовом мишљењу опасна и упућена онима који су „заглављени у раљама прошлости“, рекла је дипломата. Чули смо идеје које су нам познате из изјава лидера НАТО-а о томе да ће `простор који нису заузели Европска унија и НАТО заузети неке друге снаге`. Кад се каже друге снаге претпоставља се Русија или радикални ислам. Испада да се још пре него што је Црна Гора увучена у НАТО премијер ове земље још једном савио пред руководством ове структуре. То није нова тактика, тако су радили многи свеже регрутовани у Северноатлантској алијанси“.

Ништа ново госпођа Захарова овде није рекла, констатује Дмитриј Лекух. А то да је Мило Ђукановић који се прво колебао између „старе комунистичке гарде“ и Милошевића који га је заправо и довео на власт,  а затим тако чврсто изабрао „северноатлантски патронат“, да тако кажем, политичар лаког морала ни за кога у принципу није тајна.

Ради комплетне слике, како каже аутор текста цитира и реакцију Ђукановићеве прес-службе.

 „Што се тиче њене оптужбе о томе ко руши пријатељске односе са Русијом, она је апсолутно неоснована. Напротив, Црна Гора покушава да побољша односе, и то не на речима већ на делу, о чему говоре одлуке Владе Црне Горе као што је, примера ради, продужење безвизног режима за грађане Руске Федерације са 30 на 90 дана. С друге стране, таквим изјавама хтели би да нас уче да поштујемо њихове жеље о референдуму, а не Устав наше државе. Уосталом, да ли ћемо, и о чему, одлучивати референдумом, о томе ћемо ми одлучивати“.

И овде се не ради о томе да ти чаробни људи сматрају да улазак у НАТО са последичним распоређивањем војних база у Црној Гори оних снага које су бомбардовале братски Београд, могуће ретуширати „продужењем безвизног режима“.

Управо је нешто друго занимљиво, а то је зашто је поменути „велики догађај“ остао у свету непримећен.

Објашњење је елементарно, зато што је елита Црне Горе нажалост заборавила како у целини звучи чувена црногорска (управо црногорска, а не српска) изрека „нас и Руса 200 милиона, а нас без Руса пола камиона“.

Патње мини-елите невелике земље која се удобно сместила под ким треба ником нису занимљиве, закључује аутор текста. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“