„На линии“: "Патње црногорске елите" остале без одјека

Европа је добила још једну земљу „љуту на Русију“, тачније Русија је увредила елиту још једне земље, констатује Дмитриј Лекух у тексту објављеном на сајту На линии, покушавајући да одговори зашто је тај „догађај" остао непримећен.

Аутор Дмитриј Лекух у свом тексту под називом Патње црногорске елите, објављеном на сајту На линии констатује, не без ироније, да је усред бурних потреса од Нице до Турске, један догађај остао непропраћен у светским медијима.  А догодило се управо то да је Европа добила још једну земљу „љуту на Русију“, тачније Русија је увредила елиту још једне земље.

Премијер Црне Горе Мило Ђукановић посредством своје прес-службе изразио је „незадовољство“ радом званичне представнице МСП РФ Марије Захарове, каже аутор и наводи чиме је то несмењивог са власти у тој малој словенској земљи исконског члана СКЈ увредила Захарова. Он такође примећује да поменута несмењивост никог у „цивилизованом“ свету не тангира (није то Путин).

„Скренули смо пажњу на изјаву црногорског премијера објављену 12. jула о руској пропаганди која по његовом мишљењу опасна и упућена онима који су „заглављени у раљама прошлости“, рекла је дипломата. Чули смо идеје које су нам познате из изјава лидера НАТО-а о томе да ће `простор који нису заузели Европска унија и НАТО заузети неке друге снаге`. Кад се каже друге снаге претпоставља се Русија или радикални ислам. Испада да се још пре него што је Црна Гора увучена у НАТО премијер ове земље још једном савио пред руководством ове структуре. То није нова тактика, тако су радили многи свеже регрутовани у Северноатлантској алијанси“.

Ништа ново госпођа Захарова овде није рекла, констатује Дмитриј Лекух. А то да је Мило Ђукановић који се прво колебао између „старе комунистичке гарде“ и Милошевића који га је заправо и довео на власт,  а затим тако чврсто изабрао „северноатлантски патронат“, да тако кажем, политичар лаког морала ни за кога у принципу није тајна.

Ради комплетне слике, како каже аутор текста цитира и реакцију Ђукановићеве прес-службе.

 „Што се тиче њене оптужбе о томе ко руши пријатељске односе са Русијом, она је апсолутно неоснована. Напротив, Црна Гора покушава да побољша односе, и то не на речима већ на делу, о чему говоре одлуке Владе Црне Горе као што је, примера ради, продужење безвизног режима за грађане Руске Федерације са 30 на 90 дана. С друге стране, таквим изјавама хтели би да нас уче да поштујемо њихове жеље о референдуму, а не Устав наше државе. Уосталом, да ли ћемо, и о чему, одлучивати референдумом, о томе ћемо ми одлучивати“.

И овде се не ради о томе да ти чаробни људи сматрају да улазак у НАТО са последичним распоређивањем војних база у Црној Гори оних снага које су бомбардовале братски Београд, могуће ретуширати „продужењем безвизног режима“.

Управо је нешто друго занимљиво, а то је зашто је поменути „велики догађај“ остао у свету непримећен.

Објашњење је елементарно, зато што је елита Црне Горе нажалост заборавила како у целини звучи чувена црногорска (управо црногорска, а не српска) изрека „нас и Руса 200 милиона, а нас без Руса пола камиона“.

Патње мини-елите невелике земље која се удобно сместила под ким треба ником нису занимљиве, закључује аутор текста. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском