Русија није системска алтернатива

Томислав Николић се састао са Владимиром Путином приликом своје недавне посете конгресу Јединствене Русије. Извор: Ројтерс.

Томислав Николић се састао са Владимиром Путином приликом своје недавне посете конгресу Јединствене Русије. Извор: Ројтерс.

После победе Томислава Николића на председничким изборима у Србији 2012, тре­ба об­ја­сни­ти шта Ру­си­ја не­ће по­ста­ти ни у јед­ној ва­ри­јан­ти, па ни ра­ди Ср­би­је: не­ће по­ста­ти си­стем­ска ал­тер­на­ти­ва, тј. зе­мља ко­ја ће сво­је ге­о­по­ли­тич­ко, кул­тур­но или религијско гра­ви­тационо поље по­ку­ша­ти да про­ши­ри на Бал­кан, као што је то би­ло у 19. и де­ли­мич­но у 20. ве­ку.

Резултат председничких избора у Србији је неочекиван и у Русији многи већ размишљају о могућим новим перспективама у односима двеју земаља. Таква разматрања подгрејана су и посетом Томислава Николића конгресу Јединствене Русије и његовим сусретом са Владимиром Путином.

За Русе је Србија посебна земља, са којом их везује велико мноштво историјских, културних и религијских асоцијација, због чега и догађаји у српској политици буде живо интересовање у широким круговима руског друштва и у руководству руске државе. То има своје предности, али и недостатке. На пример, историјско искуство и идеолошки стереотипи могу да буду узрок претераних или извитоперених очекивања и тако постану сметња у трезвеном сагледавању актуелног политичког тренутка.

Најпре треба објаснити шта Русија неће постати ни у једној варијанти, па ни ради Србије. Русија неће постати системска алтернатива, тј. земља која ће своје геополитичко, културно или религијско гравитационо поље покушати да прошири на Балкан, и која ће градити истурене позиције у сфери свога утицаја, као што је то било у 19. и делимично у 20. веку. Националистички настројени политичари у Београду, међу којима има бивших и садашњих Николићевих сабораца, позивали су не тако давно на стварање савеза са Русијом ради супротстављања НАТО-у. Подршку за такав став налазили су у самој Русији, у конзервативном крилу њеног политичког спектра. Данас таквих идеја готово и да нема. Ако их има, оне су потпуно маргиналне. Москва нема намеру да изазива Европу на двобој у име апстрактног утицаја на Балкану. Чак и руски национализам, чији утицај расте у одређеним круговима руског друштва, потпуно је другачији од оног из 1990-их. У оно доба је национализам по инерцији био империјалистички, и био је оријентисан на експанзију. Данас је он углавном изолационистички и подразумева затварање Русије у односу на спољни свет.

Уосталом, Томислав Николић је и постао председник зато што се померио према центру и заузео умерену позицију у погледу европског питања. У противном би само заплашио бираче и не би добио њихову већину. Сада већина Срба жели миран развој који се традиционално доводи у везу са ЕУ.

Наравно, питање је да ли ЕУ може да обезбеди миран развој. По свему судећи, ускоро ће у Европи неизбежно доћи до раслојавања на језгро и периферију. Судбина периферије, у коју пре свега спадају Југоисточна Европа, па чак и Грчка, прилично је магловита.

Откако је дошао на власт, Владимир Путин доследно покушава да покрене зближавање Русије и ЕУ и стварање великог европског простора. Истина, његове представе о принципима таквог зближавања упадљиво се разликују од оних из Брисела. Москва није спремна да аутоматски прихвата норме и правила ЕУ, а кандидатура за примање у ЕУ подразумева управо то.

Русија је увек полазила од тога да будућа велика Европа треба да буде заједнички производ ЕУ, Русије и земаља које се налазе између њих. Европљани су донедавно сматрали да је сасвим довољно просто то што ЕУ постоји; ако још неко хоће да постане „права“ Европа, он мора да прихвати принципе Уније, тј. или да уђе под њено окриље (као Балкан, на пример), или да остане напољу, али да игра по њеним правилима.

Међутим, данас се све мења. Европа више не изгледа као нешто унапред дато и непроменљиво. У тој ситуацији пред Русијом се отварају нове могућности. Чланице ЕУ, као и земље које хоће то да постану, желе да учврсте своје позиције путем успостављања ширих веза са великим спољним партнерима. Данас сви желе економски напредак, а он зависи од тога у којој мери се економије различитих земаља међусобно преплићу.

Управо ка томе је Путин увек тежио, јер је био уверен да „велика Европа“ може бити изграђена на основу уважавања туђих економских интереса и њиховог међусобног усклађивања. Зближавање у нормама и вредностима може бити резултат таквог приступа, а не његов узрок. У суштини, такав став је најближи првобитном моделу европске интеграције, како су је замишљали њени творци средином 20. века.

Због свега тога Русија може да постане за Србију најперспективнији партнер. Али не у формирању опозиције постојећим европским институцијама, него у њиховом трансформисању и повећању исплативости узајамног деловања.

Аутор је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.