Шта 2013. може да научи од 1913?

Магија бројки не делује на свакога, мада се уз мало труда поређењем историјских епоха у константним временским размацима увек могу повући извесне паралеле, нарочито ако је реч о почетку века, јер је то период у коме се свет обично налази у несигурном прелазном стању.

Кога год је „закачио“ СССР, тај се сећа да је 1913. година све до периода „развијеног социјализма“ била главни оријентир када се одмеравало колико далеко је земља напредовала за време совјетске власти. Tа 1913. није случајно одабрана. То је била година највећег успона Руске Империје, заустављеног већ наредне године избијањем Првог светског рата. Затим су уследили и остали потреси, који су на неки начин још увек међу нама. Али 1913. године ти догађаји још нису наступили, и царски дом Романових помпезно је прославио 300-годишњицу династије.

Уосталом, та година није само за Русију била ивица провалије. На Балкану су се већ водили ратови, додуше локални, без непосредног учешћа великих сила, али већ је била припремљена огромна гомила суварака за велики конфликт – недостајала је само једна варница. И младу Кинеску Републику је тресла грозница: политичка убиства, преврати, устанци...

У Месксику се у току једне године власт променила неколико пута. У САД подноси заклетву Вудро Вилсон, председник који ће одлуком да се умеша у рат у Европи ускоро извести Америку на глобалну арену, а после рата ће наставити да успоставља либерални светски поредак, који у то доба није био потребан ни свету ни његовој сопственој земљи. Уочи инаугурације у Вашингтону је одржана грандиозна парада феминисткиња за еманципацију жена, што је била само увертира у жестоке битке за равноправност које су вођене током 20. века. Америчке трупе под командом генерала Џона Першинга у крви су угушиле устанак на Филипинима: убијено је преко 2000 људи.

Отоманска Империја се већ озбиљно љуљала, и у Паризу је одржан Арапски конгрес на коме су арапски националисти разматрали могуће перспективе њене поделе. Махатма Ганди, који ће касније сахранити Британску Империју, тада је као правник у Јужној Африци почео активно да учествује у борби за грађанска права и стао на чело покрета рудара индијског порекла.

У ретроспективи многи догађаји изгледају као провиђење, али тешко да је неко тада могао претпоставити како ће се све завршити. Стари свет се трудио да не обраћа пажњу на катастрофу која се ближила, мада је атмосфера у свету постајала све тмурнија још од краја претходног столећа. И ми данас, на почетку 2013, предосећамо промене до којих ће доћи, али као и увек, не можемо предвидети који догађаји ће окренути точак историје.

У 2013. години можемо очекивати наставак арапске обнове, која задобија све опасније размере. Буре барута се пре сто година налазило на Балкану, а сада је оно на Блиском Истоку. Настављају се жестоки сукоби у Сирији, директно на удару је Јордан, где је смена власти све извеснија, док палестински проблем прелази у нову фазу, када се питање реалне државности практично више не поставља.

Египат се консолидује под влашћу „Муслиманске браће“. Сви догађаји се одвијају у знаку конфронтације између двају огранака ислама – Шиита и Сунита. И ту је паралела са Балканом очигледна. На Балкану је националистички и национално-ослободилачки покрет увек био дубоко прожет верским мотивима.

Па ипак, Блиски Исток данас неће постати детонатор светског рата, као што је то био Балкан пре сто година. Парадоксално је што и поред све експлозивности блискоисточне ситуације главна линија геополитичког напона није провучена кроз ово подручје, него кроз Источну Азију и тихоокеански регион.

Две највеће економије света, САД и Кина, налазе се у стању неке чудне симбиозе: са једне стране, међу њима влада политички, а све више и војни ривалитет, док их са друге стране везује нераскидива билатерална финансијско-економска сарадња.

Светски рат не може избити ни на овом подручју, јер постоји нуклеарно оружје, тај смртоносни изум претходног столећа, који је ипак приморао политичаре да далеко озбиљније размишљају о последицама него што су то чинили 1913-1914. И мада су претње које доноси са собом 2013. година много разноврсније и несхватљивије него оне из 1913, ипак је свет извукао извесну поуку из догађаја који су потресли 20. век.

Као да лебди у ваздуху осећање опасности и ерозије свих правила, и по томе је слична ситуација онога и овога доба. Додуше, сличност је и у томе што људи не желе да верују у могућност катастрофе после које ништа више неће бити као пре. Био је један од последњих децембарских дана 1913, када је Рајнер Марија Рилке из Париза писао свом аустријском пријатељу: „Мир и спокојан живот са мени блиским људима негде на селу – то је квинтесенција мојих жеља у 1914. години, као и у 1915, 1916, 1917. итд“. До светског рата који ће уништити добру стару Европу у том тренутку је било остало непуних осам месеци.

Аутор је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“ и шеф Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.