Шта ће нам Грузија?

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Откако је Иванишвили постао премијер Грузије, односи Русије и њеног суседа се поправљају. Опозиција ће покушати да утиче на јавно мнење на Западу, жалећи се на „зближавање са Русијом“ и „одбацивање евроатлантских интеграција“. Међутим, сама Русија понекад заборавља да постоје црвене линије које се тренутно не могу прелазити.

Да би се осетио стари и непоновљиви укус Хладног рата, није потребно ићи далеко. Пред хотелом „Амбасадори“ у грузијској престоници Тбилисију, где се одржавала руско-грузијска медијска школа, аутора овог текста срела је група протестаната са узвицима „срамота!“ и транспарентима „Русијо, скини чизме и умиј се!“. За тренутак сам се осећао као службеник неког совјетског страног представништва у време 1980-их, кога су у некој западној престоници дочекали поборници за слободу Авганистана, или као његов британски колега кога совјетски „трудбеници“ жигошу због тираније у Северној Ирској.

Овај случај наравно не одражава општу атмосферу. У односима између Москве и Тбилисија приметно је отопљење. Коалиција „Грузијски сан“ је решена да их побољша. За сада је то релативно лако јер уклањање система изграђеног у време Михаила Сакашвилија подразумева кораке у сусрет Русији. Једноставно зато што је претходни систем по свом опредељењу подразумевао опозицију Москви – и политичку и идеолошку.

Што се тиче руске стране, ишчекивању је дошао крај – у кабинету председника и у Министарству иностраних послова (МИП) РФ уверили су се да Бидзина Иванишвили није привремена фигура, кога само што не сруше реваншисти „сакашвилијевци“. У прилог томе сведочи низ позитивних поступака: руковање двојице премијера у Давосу, одлазак грузијског патријарха на пријем код председника у Москву, преговори о увозу вина и минералне воде „Боржоми“. Провреле су грађанске и академске иницијативе – дешавају се сусрети новинара и стручњака. У понедељак је у Тбилисију представљен извештај о начинима изласка из политичког ћорсокака који су припремили истраживачи Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) МИП РФ. Овај извештај је изазвао неописиво интересовање. Документ је критикован, што се и очекивало, али су сви признали да сличног покушаја из Москве да се понуди позитиван програм давно није било.

За Русију је тренутна фаза нормализације такође релативно једноставна. Само треба смањити ограничења при уласку у земљу људи и добара из Грузије, и показати спремност на даљу сарадњу. Даљи кораци су, међутим, много сложенији, посебно зато што су важне две ствари: да се искористи добра прилика, али да се не „поквари“ превеликим притиском.

Протести опозиције ће вероватно бити усмерени не толико на грађане, колико на формирање јавног мнења на Западу, где Сакашвили има довољно присталица. Оптужбе за „зближавање са Русијом“ и „одбацивање евроатлантских интеграција“ су њихови главни адути.

Ситуација у Грузији је далеко од разрешења. Општи оптимизам који се осећао после избора у октобру није нестао, растерећење услед пораза Сакашвилија се и даље види. Али, присутно је двовлашће, пошто председник до јесени задржава широка овлашћења. Конкретно, он има право да распусти владу и распише нове парламентарне изборе. По општем убеђењу, фракција председникове странке би у случају новог гласања још више ослабила, али по грузијском уставу шеф државе формира свој кабинет до новог избора па постоји теоретска могућност да се драматично утиче на промену расположења. Да би се то избегло, премијер је решен на промену устава. Протести опозиције ће вероватно бити усмерени не толико на грађане, колико на формирање јавног мнења на Западу, где Сакашвили има довољно присталица. Оптужбе за „зближавање са Русијом“ и „одбацивање евроатлантских интеграција“ су њихови главни адути.

Због разлике у величини и политичкој тежини, Русија често заборавља да чак и случајно изговорена фраза одзвања као грмљавина у суседним земљама, где се о томе расправља недељама и месецима. Претпоставка - која се провукла у једној политичкој дискусији у Русији - да Грузија „сада може да размотри повратак у Заједницу независних држава“ изазвала је тамо праву буру и, наравно, одмах је окренута против владе. У грузијској политичкој свести, као и у свакој другој земљи, постоје „црвене линије“ које се данас не могу прећи, без обзира на то какве се сјајне перспективе назиру после тога. Једна од њих је признавање статуса Абхазије и Јужне Осетије ван грузијске јурисдикције - по том питању се не очекује никакав напредак. Друга је „европски избор“.

Због разлике у величини и политичкој тежини, Русија често заборавља да чак и случајно изговорена фраза одзвања као грмљавина у суседним земљама, где се о томе расправља недељама и месецима.

Што се првог питања тиче, све је јасно: нико и не очекује да је напредак у догледној будућности могућ, конфликти везани за суверенитет су увек највећа кочница у међународним односима. Друга тема припада категорији симбола, али то је не чини мање важном. Заправо, већина саговорника у Тбилисију, оних који здраво размишљају, схвата да Грузија нема реалну шансу да се придружи НАТО-у или ЕУ.

Али зашто се уопште трудимо да односе са Грузијом повратимо на одговарајући ниво? НАТО више и није толико актуелан. Непријатељска политика на Северном Кавказу тешко да је на дневном реду нове владе. Бивше аутономије Тбилиси више не контролише. Перспективе за неку ужу заједницу нису на видику. Не постоје интереси који би оправдали посебне напоре.

Ако бисмо само гледали интересе, заиста је све тако. Међутим, како год да се односи развијају, Грузија је културно и историјски веома блиска Русији. У савременом свету, где расте површно јединство а продубљује се суштинско отуђење, није разумно одбацивати такве вредности.

Треба напоменути да су се скоро сви у Грузији који су видели претходно поменуте испаде и протесте извињавали због тога: „Код нас ово није уобичајено... Дођите нам поново."

Аутор је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“ и шеф Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.