Руски Реган и амерички Горбачов

Карикатура: Нијаз Карим.

Карикатура: Нијаз Карим.

Обами Путин не одговара као што Горбачову није одговарао Реган. Лидер наше државе има сјајну могућност да преузме улогу руског Регана, да не одбацује испружену руку ослабљеног партнера.

У уторак је 44. председник САД Барак Обама говорио о стању у земљи у свом годишњем обраћању пред Америчким конгресом. Овај говор се обично држи у јануару на заједничкој седници оба дома Конгреса. Међутим, у години инаугурације говор председника се пребацује у фебруар.

У говору шефа државе није било ничег толико сензационалног. Била су додуше два интригантна наговештаја. Уочи самог наступа кроз медије су процуриле информације да ће Обама посветити велики део свог говора нуклеарном разоружању. Међутим, ништа сличног у говору председника није било. Друга важна ствар која се очекивала ипак се догодила. Обама по први пут није наступио као ујединитељ, нити као зачетник бескрајних компромиса, него као доследни либерал и жестоки противник конзервативне републиканске већине . Он је захтевао повећање пореза, инсистирајући на очувању важних социјалних програма, затражио је ограничење слободног приступа оружју, наводећи имена неких од жртава Другог амандмана, и најзад — као вероватно најважније — обећао је да ће 2014. повући трупе из Авганистана и тиме је заправо подвукао црту након дванаестогодишњег „рата против глобалног тероризма“.

Реган је, оглушивши се на све позиве на опрез, извршио револуцију у свом личном окружењу и ушао у зближавање са Горбачовљевим СССР-ом, да би на крају победио у Хладном рату и бацио непријатељску велесилу на колена.

Не само што је Обама рекао да Ал Каида или било која друга организација са сличним циљевима више не прети САД, председник је јасно истакао и да Сједињеним Државама није потребна некаква нова војна интервенција ради разрачунавања са „терористичком претњом“. На основу појединих Обаминих изјава могло се чак закључити да ће притисак на сиријски режим бити искључиво дипломатског карактера и да мешање у грађански рат у Либији подржавањем побуњеника не представља преседан за слично решавање сиријске ситуације.

Другим речима, Обама је отишао сувише далеко. Стога не чуди то што је изазвао мржњу неоконзервативаца и империјалиста у земљи, као и оних који су се ван Америке уздали у њену помоћ. Да ли су разлог за то „на кредит“ додељена Нобелова награда за мир или лична уверења шефа Беле куће, у сваком случају изгледа да Обама заиста заслужује титулу „америчког Горбачова“, коју су из неког разлога престали да истичу управо онда када су се појавили прави разлози за такво поређење.

Толико смо се плашили неке нове „перестројке“ код нас, да нисмо веровали у могућност да се она деси преко океана, условљена истим разлозима због којих се десила и у СССР-у — империјалним преоптерећењем, захтевима да се смање војни расходи како би се решили актуелни економски и социјални проблеми.

Аналогије су заиста невероватне. Горбачов је повукао војску из Авганистана у петој години свог мандата, Обама намерава да учини исто — такође пет година после своје прве инаугурације. Горбачов је предложио смањење нуклеарног капацитета чинећи низ једностраних уступака Сједињеним Државама. Обама не прави баш такве уступке — а и ко би му то дозволио? — али он наставља и чак иницира за њега нимало једноставан дијалог са Москвом о смањењу наоружања.

Обами очигледно Путин не одговара превише, као што ни Горбачову Реган није био погодан. Реган се увек трудио да види у Горбачову дубоко религиозног човека, а не секуларног марксисту. Није искључено да је и за Путина Обама претерано либералан, у смислу да је превише секуларан. Исто тако мислим да он има много разлога да буде опрезан са Обамом и да сумња да је то његово „ресетовање“, које све више личи на нашу „перестројку“, само фина фасада.

Горбачов је предложио смањење нуклеарног капацитета чинећи низ једностраних уступака Сједињеним Државама. Обама не прави баш такве уступке — а и ко би му то дозволио? — али он наставља и чак иницира за њега нимало једноставан дијалог са Москвом о смањењу наоружања.

Реганово републиканско окружење је у почетку на исти начин прихватало Горбачова. Као што у својој изванредној студији „Побуна Роналда Регана“ пише амерички политички новинар Џејмс Ман, сви гуруи тзв. реализма — и Кисинџер, и Никсон, и генерал Скоукрофт — сви они који су лако налазили заједнички језик са конзервативним Брежњевом, сви су упозоравали Регана да се чува младог и популарног Горбачова и да не улази са њим у далекосежне преговоре. А посебно да не подлегне злослутном шарму либералног генералног секретара. Реган је одбацио све те савете, извршио је револуцију у свом личном окружењу и ушао у зближавање са Горбачовљевим СССР-ом, да би на крају победио у Хладном рату и бацио непријатељску велесилу на колена.

Данас Путину такође са свих страна саветују да се чува наводно страшних провокација од Обаме који се „повлачи“, подстичу га да у његовом „повлачењу“ препозна лукав и вешт маневар који ће, уколико му попусти, одмах довести до пропасти Русије и успона на власт „прљаве“ опозиције. Интересантно је то што су неки од тих који се данас толико „плаше“ Обаме још јуче предлагали „попустљивост“ према Бушу  Млађем као „мањем злу“ у односу на демократски савез Сороша, Фукујаме и Бжежинског.

Не значи да САД очекује територијални распад и потпуни економски колапс. Ради се само о привременом повлачењу на унапред припремљену позицију, а не о паничном бекству, у шта смо ми претворили наш „период друштвеног преуређења“ током 1990-их.

Толико смо се плашили неке нове „перестројке“ код нас, да нисмо веровали у могућност да се она деси преко океана, условљена истим разлозима због којих се десила и у СССР-у — империјалним преоптерећењем, захтевима да се смање војни расходи како би се решили актуелни економски и социјални проблеми. Дошли смо до тренутка када ни Америка „нема више где“ па је време да се мало „повуче“ да не би заглавила у бесконачном рату за привидни бескрајни мир, чија илузија све више нестаје.

То не значи да САД очекује територијални распад и потпуни економски колапс. Ради се само о привременом повлачењу на унапред припремљену позицију, а не о паничном бекству, у шта смо ми претворили наш „период друштвеног преуређења“ током 1990-их.

Данас лидер наше државе има сјајну могућност да преузме улогу руског Регана. Да не одбацује испружену руку ослабљеног партнера који не оклева да призна своје слабости и проблеме.

И ако бисмо пустили машти на вољу, могли бисмо да америчког председника обаспемо огромним таласом свеопште љубави из Русије, ако ни због чега другог барем због тога како би постао... више наклоњен нашој земљи и предусретљивији њеним интересима. Колико би за Русију била корисна „обамаманија“ може се најлакше закључити на основу тога какву су корист имале Америка и Европа од „горбиманије“ која их је својевремено обузела. Наравно, Русија није у стању да воли из интереса, тако да лицемерја не може бити. Потребна су искрена осећања, али колико би нам она данас била од користи?

Борис Межујев је филозоф, политиколог и коуредник портала „Terra America“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.