Лекција из Смутног доба

Илустрација из слободних извора.

Илустрација из слободних извора.

У Смутно време 17. века московска „елита“ сматрала је да је страна окупација Русије нешто добро - могућност за „окретање ка европској култури“ и „њеним вредностима“. Тако нису мислили руски народ и тадашњи патријарх Јермоген.

Многи људи, а посебно они који не познају историју, често питају: шта је тако значајно учинио патријарх Јермоген [око 1530-1612]? Многима је познато да је он био мучен глађу и на крају пострадао у подземним одајама Чудовог манастира који се некада налазио ту одмах иза нас, унутар Кремља. Сам манастир није сачуван.

Почетком 17. века непријатељи са Запада су продрли на просторе руске државе, без потешкоћа доспели до Москве и ушли у Кремљ. Намера им је била да поставе на московски царски престо пољског принца Владислава IV, сина Сигисмунда III. Није никаква случајност што су непријатељи тако лако стигли до престонице – многи су, на челу са московским бољарима, односно московском „елитом“ онога времена, гледали на непријатељско освајање Русије као на нешто добро, на добру прилику да увећају своје материјално богатство и на могућност за „окретање ка европској култури“ и „њеним вредностима“. У таквим убеђењима је живело тадашње московско племство предвођено бољарима. Сигурно да је важну улогу играло и њихово међусобно ривалство, борба за престо и за првенство. Али главни разлог је био духовни немир, губитак националне самосвести, неспособност да се разликује добро од зла… И беху у оно време широм отворене двери руске, и двери московске, и капије Кремља: „Дођите, господарите и царујте над нама.“

Међутим, знали су добро они који су смутњу изазвали, као и узурпатори са Запада да се ништа неће променити у Русији уколико патријарх московски не призове сав народ да верује у спасење које долази споља. Зато су на патријарха огроман притисак вршили представници племства и узурпатори престола: „Потпиши проглас и обрати се народу руском да прихвати страног господара као нешто важно и неопходно што ће донети спасење земље.“ Можемо замислити у каквом тешком положају се налазио патријарх. Молили су га, наговарали су га, покушавали су да га приволе разним повластицама и богатством, затим су почели да га присиљавају, а када су видели да је патријарх непоколебљив и не намерава да изда своју отаџбину, бацили су га у хладне подземне одаје Чудовог манастира. Међутим, овај мудри старац није подлегао искушењима и пустим обећањима, супротстављајући се сам свим својим мучитељима и непријатељима, успева да сачува прибраност и силу духа остављајући за собом велики пример својој отаџбини.

А зашто је непријатељима толико била потребна патријархова подршка? Управо зато јер су добро знали да се прости народ, од којег је увек зависила и зависи судбина Русије, неће приклонити вољи „елите“ тога времена и неће пасти у искушење, јер се руководи својим унутрашњим осећањима. Само би реч једнога човека могла да има утицај на народ – реч патријарха. Задивљује то како је јасно препознао своју огромну историјску одговорност светитељ Јермоген! Живео је животом блиским свом народу, док је надобудна „елита“ покушавала да уништи јединство земље делујући тако и против цркве и против народа.

Московска „елита“ оног времена гледала је на непријатељско освајање Русије као на нешто добро, на добру прилику да увећа своје материјално богатство и на могућност за „окретање ка европској култури“ и „њеним вредностима“.

Светитељ Јермоген је настрадао, али је пре своје смрти успео да кроз целу Русију пошаље свој последњи завет, руком својом исписан у страшној и хладној тамници Чудовог манастира. И једна од тих посланица, упућена грађанима Нижњег Новгорода, распламсала је патриотска осећања Мињина и Пожарског и њихових суграђана, као и многих других који су се окупили и кренули према Москви и по милости божјој успели да истерају непријатеља из престонице.

То што нам се десило у 17. веку, велика је поука за све – за власт, за елиту, за цркву и за народ – и пример за сва времена. У томе је велики смисао и значај догађаја који смо свечано обележили у протеклој години – 400 година од ослобођења Москве и крај Смутног доба. То је разлог нашег најдубљег поштовања према светлом спомену свештеномученика Јермогена.

Ми смо наследници наших мудрих отаца, ми смо наследници наших светитеља Јова, Јермогена и Тихона. Осећамо и данас, као и у оно време, истинску духовну везу са народом нашим, управо са оним народом који без устручавања често бива понижаван, и за који сматрају да је неспособан за доношење било каквих одлука, поводљив, слаб и надасве склон пороцима. Знамо да се у дубинама срца народног чува и негује вера православна, а заједно са њом – и верност отаџбини.

Овај текст је скраћена верзија говора који је патријарх московски и целе Русије Кирил одржао служећи молебaн код камена темељца будућег споменика светитељу Јермогену у Александровском саду.

Росијскаја газета. Сва права задржана.