Русија и тихоокеанско ривалство Кине и САД

Карикатура: Нијаз Карим.

Карикатура: Нијаз Карим.

Кина очигледно није више вољна да допусти несметано патролирање и позиционирање америчких ратних бродова у близини своје обале, што је Вашингтон сматрао за своје подразумевано право већ више од пола века. На који начин Русија треба да узме у обзир све напетију ситуацију у близини својих далекоисточних граница?

Напети односи у војнопоморској сфери представљају значајан показатељ ривалства између САД и Кине којe у Источној Азији постаје све очигледније. О тензијама, које данас, а вероватно ће и у даљој перспективи наставити да карактеришу овај сукоб интереса, доста се расправља на међународним конференцијама и семинарима, а постају и тема скупштинских расправа и медијске полемике. Све што се на ту тему пише увек ствара утисак као да је „за све крива Кина“. Наводе се подаци према којима Кина плански увећава своју поморску флоту, размешта дуж обале врло прецизне противбродске ракете и ствара све боље системе за праћење поморских циљева и онемогућавање непријатељског војног командног система. Према речима америчких експерата, главни циљ ових мера јесте да се Америчкој ратној морнарици „ограничи приступ“ многим областима у Тихом океану.

Ко данас може да гарантује да се у ближој или даљој будућности у близини наших граница на Далеком Истоку неће појавити озбиљан сукоб? У таквим околностима наша главна обавеза јесте да се заштитимо тако да таласи покренути некаквим хипотетичким сукобом ни под којим условима не пређу преко наших граница.

Оваква формулација можда звучи сасвим технички, али је пуна прикривеног противљења. Уосталом, Интернет, захваљујући коме је појам „приступ“ постао саставни део наше свакодневице, научио нас је да мислимо да је „приступ“ свему што бисмо желели практично загарантовано право. Према томе, ако је америчким морнарима потребан „приступ“ одређеним акваторијама, како онда било ко сме да им то право ускраћује? Поготово ако се има у виду да већ више од пола века војнопоморско патролирање и позиционирање (заједно са свим обавештајним активностима) у близини кинеске обале за Американце представља сасвим уобичајену ствар. Овакво присуство у виду шест групација носача авиона приказује се од стране Америке (и њених верних савезника) као гарант политичке стабилности и економског просперитета целог региона Источне Азије, а самим тим и безбедности међународних поморских рута и слободне пловидбе. Чини се да чак и претпоставка да са туђег становишта – у овом случају кинеског – „истурено позиционирање“ може изгледати као испољавање агресије и експанзионистичких претензија, страшно вређа Американце.

Ако је америчким морнарима потребан „приступ“ одређеним акваторијама, како онда било ко сме да им то право ускраћује?

У формалном смислу принцип слободне пловидбе за Вашингтон подразумева да економске зоне до 200 миља од обале приморских држава буду отворене за стране војне бродове. Управо таквим ставом Сједињене Државе и оправдавају своје право на „приступ“ водама у непосредној близини кинеске обале. Када се америчким дипломатама постави питање како би власти њихове земље реаговале на посету кинеских ратних бродова ексклузивној економској зони Сједињених Држава, они покушавају да нас убеде да то не би изазвало никакве негативне реакције. При томе не виде потребу да признају да Кина још увек није у стању да организује сличне подухвате. Међутим, шта би се могло очекивати ако поморска снага Кине, а у складу са тим и обим контроле над суседним водама, настави да расте? Све друго само не и одобравање и наклоност Американаца.

Још је горе што се претходно описани проблеми не одражавају само на билатералне америчко-кинеске односе. Ниво војне и политичке напетости расте у целој Источној Азији. У ваздуху лебди питање: да се не претвори ривалство између ове две земље у слабљење регионалне стабилности, без које је тешко рачунати на наставак развоја и међусобну интеграцију економије источноазијских земаља?

Већ више од пола века војнопоморско патролирање и позиционирање (заједно са свим обавештајним активностима) у близини кинеске обале за Американце представља сасвим уобичајену ствар.

Русија, која прави планове за убрзани привредни развој Сибира и сопственог Далеког Истока уз непосредну сарадњу са својим азијским суседима мора да мисли на многе ствари. Посебно на то што даље заоштравање односа између Америке и Кине нипошто није у нашем националном интересу. Охрабрује једино то што овакве јасне ставове имају и многе друге земље у региону.

У складу са тиме свакако да постоји перспектива мултилатералног дијалога у вези геополитичке безбедности и стабилности у Азији, као и видљива потреба за заједничким корацима и споразумима који би то поткрепили. Руски допринос ће ту утолико више бити неопходан што се јасније буде видео раст наше економске, политичке и војне моћи. У том смислу програм обнове и осавремењивања Руске армије и морнарице (укључујући и Тихоокеанску флоту као саставни део Руске ратне морнарице) управо јесте нешто што се дешава у правом тренутку.

С друге стране, ко данас може да гарантује да се у ближој или даљој будућности у близини наших граница на Далеком Истоку неће појавити озбиљан сукоб? У таквим околностима наша главна обавеза јесте да се заштитимо тако да таласи покренути некаквим хипотетичким сукобом ни под којим условима не пређу преко наших граница.

Аутор је доктор историјских наука и директор Центра Асоцијације нација југоисточне Азије (ASEAN) при Међународном државном институту међународних односа (МГИМО), универзитета Министарства иностраних послова РФ.

Росијскаја газета. Сва права задржана.