Бајка о изгубљеном времену

Председници Русије и Украјине недавно су се поново састали и поново су, као и увек, размотрили исте теме: гас, гасовод и Царинску унију. Руско-украјинске везе подсећају на бајку о изгубљеном времену. Крајем 1990-их је ратификован такозвани „велики уговор“, у коме су постављени темељи билатералних односа, али од тада се у тим односима суштински ништа није променило. Уствари, тада је у првом плану била Црноморска флота, а гас је био у сенци, а у међувремену су флота и гас заменили места. Немогуће је отети се утиску да заправо ниједан проблем није решен и да се и једна и друга страна надају да ће се ситуација изменити, па ће бити могуће кориговати услове у своју корист. Тај одложени статус је довео дотле да се данас поново говори о истим темама и са истим резултатом као и пре десет година.

Очигледан пример су дешавања са гасоводним системом Украјине. Питање стварања трочланог конзорцијума активно је разматрано 2002. и тада се претпостављало да ће поред Украјине и Русије у њега ући и Европска унија. Од тога није било ништа (из више разлога) и ево после 11 година доживљавамо већ виђено. Додуше, сада иницијативу не покреће Москва, него Кијев, али су сада и услови далеко неповољнији. Гасни транспортни систем се не „подмлађује“, Русија незадрживо гради заобилазне гасоводе, а Европа трпи кризу, али истовремено реформише гасно тржиште како би умањила зависност од спољних испоручилаца. Ти напори Европе у великој мери су усмерени против Русије, али посредно страда и Украјина, јер гасовод који из Русије води у Европу представља главну геоекономску активу Кијева. Према томе, чак и ако Русији не пође за руком да реализује све своје заобилазне планове (а многи и даље сумњају у сврсисходност „Јужног тока“), укупна вредност руско-украјинског правца у очима Европе ће све више опадати. Објективно гледано, требало је да и Москва и Кијев одавно обуставе енергетски рат и да уједине напоре у околностима када се реалност увелико мења. Такав заокрет, међутим, спречавају политичке несугласице, или тачније речено: дубоко укорењени негативни стереотипи.

Сада је затегнутост, наравно, мања у односу на средину и другу половину 2000-их, делимично и због тога што је приметно опао притисак Запада, тј. ЕУ и САД, које се сада више баве сопственим проблемима. Са друге стране, у Русији постепено слаби инерција распада СССР-а. После распада је дуго изгледало као да је независност Украјине фаталан губитак нечег суштински важног. Данас уместо некадашњег емотивног односа на први план избија прагматични приступ, утолико пре што могуће увлачење Украјине у НАТО (што је највише иритирало Русију) сада фактички више није актуелно. Царинска унија, и поред свих страховања, није реинкарнација Совјетског Савеза, него покушај да се односи између држава формулишу на основу рационалне економске базе и да се суседима понуди нешто што ће бити на обострану корист.

Чињеницу да се Кијеву исплати чланство у Царинској унији признају чак и многи украјински критичари тог чланства. Њихове примедбе су чисто политичке природе и своде се на опасност од руске доминације, на „одсуство перспективе модернизације“ и „одустајање од пута у Европу“. Брисел нарочито подржава овај последњи аргумент. Функционери ЕУ отворено говоре да асоцијација са Европском унијом за Украјину није могућа у случају њеног ступања у Царинску унију. Што се тиче доминације, здрав разум говори да ту није све црно-бело. Евроазијска економска комисија је колегијални орган у коме све земље-чланице имају подједнако право гласа, независно од броја становника и нивоа економије. Одлуке се усвајају консензусом, што ће рећи да партнери Русије у тој унији заправо имају привилегован положај.

Москва је, наравно, заинтересована за чланство Украјине у Царинској унији, јер је у питању велико тржиште и потенцијално снажна економија, али ипак ту постоје и сумње. Питање је колико је добро имати у унији чланицу која ће увек и у свему заузимати посебну позицију и блокирати развој. Искуство Велике Британије и ЕУ, или још боље Узбекистана и Организације Уговора о колективној безбедности наводи на мисао да је можда боље ограничити се ужим кругом чланица, али зато имати гарантовано ефикасно функционисање механизма.

Стање украјинског друштва и политике је такво да ниједан председник, чак ни ако је најлојалнији Русији, вероватно неће моћи да донесе одлуку која би имала недвосмислено проруски вектор. (Виктор Јушченко је доказао и супротно: оштри заокрет кормила ка Западу не води ничему добром.) Москва то вероватно схвата и Русија је, по неким индицијама, спремна да размотри и извесне прелазне варијанте, тако да кијевска идеја 3+1 (непотпуно чланство у Царинској унији) већ више не наилази на тако одлучан отпор, као што је то било пре само пар месеци. Уосталом, за разлику од Европске уније која је поставила ултиматум Кијеву (и он се односи само на нас!), Русија никада није чинила ништа слично. Москва доживљава Царинску унију само као елемент будућег јединственог економског простора на територији читаве Евроазије, од Лисабона до Владивостока, или чак до Бусана.

Стереотипи још увек спречавају спознају да у крајње несхватљивом свету 21. века земље које су културно-историјски блиске и имају многе заједничке интересе треба свим снагама да теже превазилажењу несугласица и да уједињују своје напоре. Додуше, чак и у том случају успех није гарантован, али ако једни другима будемо подметали ногу, онда су шансе на успех још мање.

Росијскаја газета. Сва права задржана.