Како је Ирак изменио наш свет?

Карикатура: Нијаз Карим.

Карикатура: Нијаз Карим.

САД су 20. марта пре тачно десет година отпочеле велику ратну кампању у Ираку без одобрења Савета безбедности УН. Инвазија на Ирак је имала за циљ да покаже како Америка може да контролише светске процесе и да у случају потребе мења њихов ток, али је резултат био управо супротан.

Током операције коју је НАТО пре 10 година спровео у Ираку без одобрења Савета безбедности УН погинуло је неколико десетина хиљада Ирачана. Што се тиче Американаца, они су изгубили неколико хиљада људи, и то не за време муњевите војне акције, него у процесу „националне изградње“ током наредних година. Свргавање Садама Хусеина завршило се тако што сада највећи утицај на Багдад има Иран, најљући непријатељ САД.

Потрошене су стотине милијарди долара, што је само допринело да ионако велики економски проблеми постану још већи. Поверење у Америку је пољуљано, независно од тога да ли су званичници свесно лагали када су тврдили да Хусеин поседује „оружје за масовно уништење“, или су од силне жеље искрено у то веровали.

Са гледишта неширења оружја за масовно уништење ефекат је такође супротан: они који су се тада двоумили у погледу стварања нуклеарног оружја сада су уверени да треба пожурити, јер само „Бомба“ може гарантовати да нећеш завршити на вешалима.

Oни који су се пре десет година двоумили у погледу стварања нуклеарног оружја сада су уверени да треба пожурити, јер само „Бомба“ може гарантовати да нећеш завршити на вешалима.

„Демократизација“ Блиског Истока насилно је започета у Ираку, а затим је стихијно прерасла у „арапско пролеће“, што је обесхрабрујуће, јер се сви нови режими ослањају на расположење већине и сви су антизападно настројени. Све су то општепознате чињенице и готово да их не оспоравају чак ни они који су пре 10 година поздравили ослобађање од „најсуровијег светског диктатора“. Погледајмо, међутим, рат 2003. из другог угла, тј. кроз призму последица које је он донео светском систему.

Пре свега, он је ослабио самопоуздање САД, које су уочи ирачког рата (најпре у шоку од терористичких напада 11. септембра, а затим у стању свеопште мобилизације) озбиљно почеле да се позиционирају као светска империја. Садашња Обамина уздржаност (релативна, али ипак необична за једног америчког председника) управо је плод осмишљавања ирачког искуства.

Захваљујући ирачком рату Савет безбедности УН се вратио у међународну политику. Када су САД процениле да им више није потребно одобрење највишег органа, изгледало је да је тиме стављена тачка на политичку улогу УН, и да моћне и самоуверене државе убудуће једноставно неће на њих обраћати пажњу.

Али убрзо се показало да свако деловање наилази на непремостиве факторе уколико нема легитимитет који даје само Савет безбедности.

Може неко регрутовати „коалицију добровољаца“ уместо НАТО-а, као што је учинио Доналд Рамсфелд, тадашњи министар одбране САД, али правни вакуум ипак паралише све такве активности. Без формалног одобрења овлашћеног органа може се збацити неки режим, али се уместо њега не може изградити нешто што би било стабилно. Вашингтон је већ за време Џорџа Буша морао да преиспита свој однос према структурама УН, које је био почео да третира као бесмислени баласт.

Савет безбедности и друге институције Уједињених нација нису идеални механизми, и као такве их многи критикују, али још увек нико није понудио неко практичније и темељније решење. За протеклих 10 година смо неколико пута имали прилике да видимо како процедуре у оквиру УН помажу да се изађе из наизглед безизлазних ситуација.

Захваљујући ирачком рату постале су уочљивије политичке разлике између двеју обала Атлантика. Водеће земље Европе су одбиле да учествују у том рату. Наравно, после десет година се не може рећи да је тиме озбиљно уздрмано трансатлантско јединство, јер је ондашње заоштравање односа у међувремену заборављено (а у Америци је тада чак било позива да се бојкотује све што има везе са Француском).

Па ипак, постало је јасно да НАТО неће вршити функцију светског полицајца, јер већина његових чланица или уопште нису спремне за тако нешто, или би њихово учешће у тој улози било симболично. Наставља се потрага за новом мисијом алијансе, и чини се да она у последње време почиње да се позиционира као регионална војна организација која решава задатке у непосредној близини првобитне, евроатлантске зоне своје одговорности.

За Русију то није много добра вест, јер засада је та „непосредна близина“ концентрисана на југу, али постоји и њен источни правац. Утешно је што су војне могућности Европе све мање, а пажња Америке је све више усмерена на Азију.

За руско руководство је ирачки рат постао прекретница из два разлога. Прво, он је веома снажно пољуљао веру у далековидост, срачунатост и рационалност западне политике. У Москви се од самог почетка говорило да таква авантура неће донети ништа добро, и испоставило се да је то било тачно, али Бела кућа се ни на шта није обазирала.

Друго, заузет је курс на јачање сопствених могућности, тако да ће Русија сада спремно дочекати сваку евентуалну ситуацију.

Моћници раде шта хоће и немају никаквог респекта према међународном праву. Зато и Русија полази од тога да је могућ развој ситуације у било ком правцу, тако да треба бити опрезан и спреман на све. То није стратегија, него тактика, и такав приступ ће бар неко време моћи да функционише.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и главни уредник часописа „Русија у међународној политици“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.