Како је агресија НАТО-а на СРЈ изменила наш свет?

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Bојни удар НАТО-а на Југославију, који је почео 24. марта пре 14 година, био је први случај правног нихилизма у међународним односима после Другог светског рата. Да ли је Русија 1999. могла да спречи бомбардовање Југославије?

Агресија НАТО-а на СРЈ, суверену државу и чланицу УН, извршена је без резолуције Савета безбедности УН, само на основу геополитичких интереса нападача, тј. била је у супротности са нормама међународног права и никакви хуманитарни разлози нису је могли оправдати.

Да ли је Русија 1999. могла да спречи бомбардовање Југославије? Данас видимо да НАТО не примењује војну силу против Дамаска. Таква уздржаност НАТО-а према конфликту на Блиском Истоку у свету се често објашњава јачањем позиције Русије на међународној сцени и њеном војнотехничком сарадњом са режимом Башара Асада. Из тога се даље изводи закључак да је Москва и пре 14 година могла спречити напад на Југославију, само да је њена реч тада имала политичку тежину коју има данас.

По мом мишљењу, такви закључци су погрешни. Правни нихилизам у свету је данас већи него у време када је бомбардована СРЈ. Формално гледано, европске земље које подржавају идеју испоруке оружја сиријским побуњеницима не ризикују ништа. Оне имају право вета у Савету безбедности, имају огроман утицај у Бриселу и не морају да мисле о томе хоће ли против њих бити уведене санкције због непослушности. Ако оне одлуче да испоручују оружје сиријским побуњеницима, ни Русија ни Кина неће моћи да их спрече дипломатским средствима, иако се и једна и друга јавно противе милитаризацији сиријског конфликта. Уосталом, ако би НАТО одлучио да у Сирији изврши војну операцију сличну оној која је извршена у Либији против режима Моамера Гадафија, Москва ни тада не би била у стању да заустави агресију дипломатским средствима у оквиру постојећих међународних институција. Наравно, нема ни говора о учешћу руских оружаних снага у сиријском оружаном конфликту на страни Башара Асада. Таква авантура је незамислива чак и као претпоставка.

Па ипак, руководство НАТО-а демонстрира присуство здравог разума и не меша се у сиријски конфликт. Чланице блока су свесне да чак и посредно учешће Алијансе у сиријским догађајима, уколико би се одвијало мимо међународних институција, може да постане доказ неефикасности тих структура у кризним ситуацијама и да их потпуно уништи. Мешање НАТО-а у грађански рат у Сирији подстакло би трку у наоружању у целом свету и приморало би многе земље које нису у западном блоку да размишљају о стварању нуклеарног оружја као најбоље заштите свог суверенитета. Уверен сам да се Алијанса уздржава од напредовања у сиријском правцу управо зато што сагледава све поменуте последице, а не зато што се боји евентуалног војног сукоба са Русијом.

Правни нихилизам у свету је данас већи него у време када је бомбардована Југославија.

Иако се о историји не може размишљати по принципу „шта би било кад би било“, слободан сам да претпоставим да се Москва за време догађаја у Југославији 1999. не би одлучила на директан сукоб са Западом чак и да је имала знатно већи међународни утицај. Сматрам да је погрешно повлачити паралеле између садашњег стања у Сирији и онога што се догађало у Југославији 1999, јер та два конфликта се разликују и по својој природи, и по силама које су са њима повезане, и по својим геополитичким последицама.

Ако се између ових конфликата може повући нека паралела, онда је то доследна позиција Русије, која се у оба случаја на свим међународним форумима залагала за дипломатско решење унутрашњих проблема суверених држава, иако је сматрала да њене оружане снаге не могу бити коришћене за заштиту конкретних режима, било да се ради о Слободану Милошевићу или о Башару Асаду. Москва је увек доследно апеловала на партнере да се грађански конфликти у трећим земљама решавају на основу међународног права, путем преговора, сматрајући да је контрапродуктивно уништавати међународне институције које су после Другог светског рата створене управо у циљу спречавања нових конфликата.

Аутор је главни уредник спољнополитичке редакције и модератор Дискусионог клуба „Росијске газете“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.