У питању је Отаџбина!

Пре извесног времена председник Владимир Путин је упутио Државној думи на разматрање нацрт закона о забрани појединим категоријама функционера да отварају и поседују рачуне (депозите) у страним банкама које се налазе ван граница Руске Федерације, и да имају хартије од вредности страних емитената. Та одлука је исправна и правична, а после очигледних поука које се могу извући из кипарске кризе може се рећи и да је правовремена и прагматична.

Рамзан Кадиров, председник Чеченске Републике. Извор: Виктор Васенин / Росијска газета.

Хтео бих тим поводом нешто да кажем, али не о материјалним, него о оним вреднијим, духовним „активама“, на чији суд износим свој став да одређеном контингенту државних функционера треба забранити излазак из земље. Ни мање, ни више.

Нека никога не хвата језа од овог предлога. Уопште није реч о томе да се поново спусти „гвоздена завеса“ између Русије и осталог света и да се свим грађанима наше земље забрани трајни боравак у иностранству или одлазак у иностранство на одмор, школовање или привремени рад. Реч је само о оним људима који су служење Отаџбини изабрали као своју животну мисију, тј. о високим државним функционерима.

Смрт Бориса Березовског је окружена многим загонеткама. Сви говоре о покајничком писму које је он упутио председнику Русије. Мене, међутим, више брине да ли су у сефовима руског олигарха после његове смрти остали папири који би могли садржати државне тајне. То није пука радозналост. Као што је познато, Березовски је средином 1990-их био заменик секретара Савета безбедности Русије и нама сада остаје само да жалимо због тога и нагађамо да ли су неки поверљиви подаци могли доспети у руке британским истражним судијама, а преко њих у посед британских обавештајних служби.

Или да узмемо за пример, рецимо, бившег градоначелника Москве Јурија Лушкова. Немам ништа против да свако сам по својој вољи бира где ће дочекати старост: да ли у енглеској грофовији Сари (Surrey), на Валдају или у Аргунској клисури. Међутим, муњевити десант градоначелника на унапред припремљени резервни аеродром на Алпима наводи на питања која опет нису материјалне природе: да није можда он заједно са „тешко стеченом уштеђевином“ извезао и државне тајне?

Истој категорији функционера припада и бивши министар одбране. Он је, хвала Богу, само сведок у судском процесу против осумњичених за крађе у „Оборонсервису“, па нема разлога да бежи као Березовски или Лушков. Али шта ће бити ако се посумња да је он саучесник? Хоће ли се и он придружити бујици имућних „дисидената“ и шта ће онда бити, на пример, са „нуклеарним кодовима“?

Ништа мање нису били важни положаји на којима су у различито време били М.С. Горбачов, М.М. Касјанов, Б.Ј. Немцов и А.Л. Кудрин. Сви они не само да стално путују у иностранство без икаквих ограничења, него још и наступају тамо у име наше земље. Понекад је човека чак и срамота када неки од њих јавно износе своје помодарске ставове у стилу Кисинџера или Бжежинског. Као пример може послужити недавно учешће бившег премијера Руске Федерације Михаила Касјанова на конференцији са врло слободним називом: „САД – ЕУ – Русија после Путинових репресија“. Конференција је одржана у америчком конгресу под окриљем таквих организација као што су Freedom House и Foreign Policy Initiative, а оне, благо речено, нису баш најбољи пријатељи Русије.

Убеђен сам да интереси националне безбедности Русије диктирају насушну потребу да се слична „гостовања“ бивших високих руководилаца ограниче, а можда и да се у потпуности забране. Због тога руководству земље, посланицима Државне думе, члановима Савета Федерације и читавом друштву износим на разматрање идеју о увођењу мораторијума на одлазак у иностранство високих државних функционера који су имали или имају приступ тајним подацима од стратешког значаја. Тај мораторијум би за сваког од њих важио у одређеном периоду. У Совјетском Савезу су постојала таква ограничења, и била су потпуно оправдана. Чак је постојао и термин: „нема изласка“. Узгред, било је и таквих за које је важило обрнуто правило: „нема повратка“.

Свестан сам да ће ово изазвати масу питања, и то пре свега у круговима „бораца за људска права“. Нико не оспорава права грађана на слободно кретање. Мада, за мене лично постоје ствари које су важније од права појединца, а то су интереси државе. Са друге стране, права нису никоме угрожена: ако не желите слична ограничења, немојте бити државни функционер. На пример, командиру нуклеарне подморнице или официру спољне обавештајне службе познате су најстроже чуване државне тајне о томе како је организован систем безбедности наше земље и они приликом избора струке унапред знају шта их чека. Зашто је њима ограничено право изласка из земље, а бившем градоначелнику Москве није? Он поседује информације о свим подземним и површинским стратешким системима престонице, а може мирно да нам маше руком и тражи дозволу боравка у земљи чије би обавештајне службе скупо платиле за податке из његове „радне меморије“.

Да и не говоримо о томе колико је то само по себи срамно. Знате ли бар један случај да је, рецимо, градоначелник Њујорка, Париза или Лондона тражио азил у некој страној земљи? Нека си ти не знам каква опозиција актуелној власти, и нека је она према теби била не знам како праведна или неправедна, али основне норме пристојности, између осталог и политичке пристојности, ипак треба поштовати.

Конкуренција за право на бољи живот, и уопште на живот, траје откако је света и века. Она никада није престајала и никада неће престати. Нажалост, за поједине бивше политичаре у лексичком фонду не постоје појмови Част, Дужност, Отаџбина, Родољубље. Ми, међутим, морамо схватити да безбедност Русије нису само армија и морнарица, то је поврх свега духовна категорија која има приоритет у односу на све остало, и то без икаквих изузетака и додатних објашњења. Другачије не може и не треба да буде. Јер у питању је Отаџбина.

Росијскаја газета. Сва права задржана.