Зашто Русија отвара војну ваздухопловну базу у Белорусији?

Илустрација: Нијаз Карим.

Илустрација: Нијаз Карим.

Нова руска база је вероватно одговор Москве на систем противракетне одбране који САД постављају у Европи и авионску базу НАТО-а у Литванији у којој, у близини руске границе, дежурају ловци-бомбардери F-16 способни да носе нуклеарне бомбе.

Сензационална је била посета министра одбране Русије генерала армије Сергеја Шојгуа Белорусији, као и његови преговори са колегом генерал-поручником Јуријем Жадобином и сусрет са шефом државе Александром Лукашенком. Русија је донела одлуку да на територији Белорусије размести своју ваздухопловну базу.

О стварању базе су се још раније договорили председници Владимир Путин и Александар Лукашенко, али та одлука није обнародована све до посете Сергеја Шојгуа Минску.

Одговор треба тражити у потезима НАТО-а, који је разместио своју ваздухопловну базу у Литванији, код града Шауљај. У њој се у сталној борбеној готовости налазе четири ловца-бомбардера F-16. Они могу да носе до циља америчке нуклеарне бомбе В61, које су размештене на шест ваздухопловних база у пет држава Северноатлантске алијансе: у Белгији, Немачкој, Италији, Холандији и Турској.

По речима министра одбране Русије, најпре ће у Белорусији бити опремљена ваздухопловна команда (није званично саопштено на ком аеродрому), затим ће на борбено дежурство бити послат одред руских ловаца (то су најмање три авиона), а до 2015. ће у Белорусији бити размештен цео авијацијски пук.

„Касније планирамо да размотримо питања која су неопходна за јачање одбрамбене способности наших колега и наше браће у Белорусији“, изјавио је Шојгу. У ту сврху ће Минску 2014. бити испоручена четири дивизиона противавионских ракетних система С-300.

Зашто се у Белорусији ствара руска ваздухопловна база? За то постоји бар неколико озбиљних разлога.

Прво, Русија и Белорусија су чланице Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). Москва и Минск су стратешки савезници на билатералној основи. Већ дуже време постоји уједињена групација војних трупа Белорусије и Русије (у коју су из Руске Федерације укључене поједине јединице Московског војног округа). Постоји и Уједињена команда противваздушне одбране двеју земаља која је део Јединственог система противваздушне одбране ОДКБ.

Ако нас попреко погледају, ми ћемо узвратити на исти начин.

Александар Лукашенко, председник Белорусије

Друго, Русија већ има две војне базе на територији ове савезничке земље. У насељу Ганцевичи близу града Барановичи смештена је радарска станица Система за откривање ракетног напада (Радарски систем „Волга“), а у Вилејци се налази радио-техничка станица за високофреквентну везу са бродовима на борбеном держурству у Светском океану, која носи назив „Антеј“. Ту је смештен и подземни пункт за одређивање тачног времена.

Треба ли томе додати и ваздухопловну базу? То је питање за председнике држава и руководиоце војних ресора. Одговор вероватно треба тражити у потезима НАТО-а, који је разместио своју ваздухопловну базу у Литванији, код града Шауљај. У њој се у сталној борбеној готовости налазе четири ловца-бомбардера F-16. Они могу да носе до циља америчке нуклеарне бомбе В61, које су размештене на шест ваздухопловних база у пет држава Северноатлантске алијансе: у Белгији, Немачкој, Италији, Холандији и Турској.

Сама по себи се намеће и чињеница да је у последњих двадесет година НАТО у више наврата водио ратове на туђим територијама: у Југославији, у Ираку, Авганистану, Либији... Па и сада помаже сиријској опозицији која уз помоћ терориста из Ал Каиде ратује против легитимне власти.

Те бомбе спадају у тактичко нуклеарно оружје, али када их носе ловци бомбардери оне постају стратешко нуклеарно оружје, јер од Шауљаја до Минска или Смоленска и Москве ови авиони могу да стигну за око петнаест минута. Треба ли заштитити савезну државу од такве евентуалне могућности? Свакако да треба.

Не заборавимо и планове САД да на територији Пољске разместе своје објекте противваздушне одбране, због чега је Русија посебно забринута, јер су то средства за неутрализацију њених снага стратешког одвраћања. Сада Вашингтон тврди да је изашао у сусрет Москви и у извесној мери изменио своје планове, али Кремљ на то одговара да измене које предлажу САД „не умањују нашу забринутост“. Ваздухопловна база у Белорусији вероватно такође представља својеврсни штит од могућих непријатних ситуација везаних за системе ПРО у Пољској.

Сама по себи се намеће и чињеница да је у последњих двадесет година НАТО у више наврата водио ратове на туђим територијама: у Југославији, у Ираку, Авганистану, Либији... Па и сада помаже сиријској опозицији која уз помоћ терориста из Ал Каиде ратује против легитимне власти.

За све то време Русија је само једном, у августу 2008, морала да брани своје мировне јединице и грађане од агресије грузијске армије у Јужној Осетији. И није Русија била иницијатор тог оружаног конфликта, што је признала и Европска комисија.

Из такве логике развоја догађаја произилази и слабљење узајамног поверења. Мислим да Русија због тога и предузима одговарајуће мере.

Белоруски председник Александар Лукашенко рекао је да предстојећа септембарска руско-белоруска војна вежба „Запад-2013“ није усмерена „ни против Пољака, ни против становника балтичких република, нити против НАТО-а“. Додуше, уједно је и упозорио: „Али они треба да схвате: ако нас попреко погледају, ми ћемо узвратити на исти начин“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.